U carstvu okamenjene lepote

Pećinski ambijent može čoveka da veže za čitav život. Kad jednom kroči u to „carstvo tame i tišine“, ostaje zauvek opčinjen. Druženje s pećinama, koje je preraslo u opsesiju i nostalgiju, započeo je odmah posle Drugog svetskog rata 1949. godine.

-Iako sam zašao u devetu deceniju života, i danas me vuče da uđem u pećinu i nastavim istraživanje i tako će biti do sudnjeg dana. Posle pet-šest godina speleološke ekipe se smenjuju i dolaze nove generacije. Jedna osoba ne može dugo da se bavi speleologijom, zato što je to i psihički i fizički veoma naporan posao. Ali ja sam izgleda jedinstven primerak, priča svoju priču Lazarević.

Prvi susret s tim tajanstvenim, hladnim i vlažnim svetom profesor je doživeo u Petničkoj pećini kod Valjeva. Izuzev jednog kraćeg perioda, kada se više posvetio eroziji zemljišta i borbi protiv nje, u istraživanje pećina uložio je dobar deo svog radnog veka. Svaki dan proveden u nekoj od njih, svaki doživljeni utisak, beležio je istog trenutka. Nedavno je i objavio tu svoju autentičnu hroniku pod naslovom „U carstvu tame i tišine“, koju je posvetio osnivaču srpske speleologije Jovanu Cvijiću.

-Dvadeset sedam godina trajalo je uređenje Užičke pećine. Silne godine proveo sam i na istočnim padinama Kučaja, u okolini Zlota, tragajući za prirodnim retkostima ovog kraja, gde se posebno ističu Lazareva pećina i Vernjikica, speleološki objekat bez premca u Srbiji. Na vlaškom to znači veličanstvena, neponovljiva. Zbog izuzetnog podzemnog „blaga“, zavele su me i tri homoljske lepotice: Ceremošnja, Ravništarka i Dubočka pećina. Prvo smo uredili Ceremošnju. Po bogatstvu i kvalitetu nakita, Arena, najveća dvorana u ovoj pećini, može da stane u red najraskošnijih dvorana Srbije. Ali da sam u to vreme znao za Ravništarku, bio bih u dilemi gde ću pre. I u rekonstrukciju Resavske pećine uložio sam mnogo vremena i truda. Bila je preopterećena rasvetom, kao da je osvetljavana fabrička hala – objašnjava profesor, dodajući da on nikad nije zastupao dekorativnu rasvetu, već samo funkcionalnu, koja ima za cilj da posetiocima ukaže na vrednost i značaj pojedinih eksponata.

-U pećini ne smete čoveka opteretiti silom podataka. Treba mu skrenuti pažnju na pećinski nakit koji ima neki sadržaj, simboliku ili priču – istoriografsku, golicavu, koju i samo ime treba da nagovesti. Tih „škakljivih priča“ najviše ima u Rajkovoj pećini, koja raspolaže izuzetnim belim i kristalnim nakitom. Tako se na jednom zidu od tog divnog kristalnog nakita nalazi reljef koji podseća na telo devojaka. Lepo sam ih osvetlio i krstio „Nevinost“. Malo dalje, ukazuje se mesto koje me podsetilo na takozvane kapele plodnosti u Japanu, na raskrsnicama, gde su prikazani muški polni organi u različitim veličinama, obliku i bojama. Pored te pećinske „kapele plodnosti“ niko, a posebno žene, neće proći a da ne zastane i pogleda. Bilo je onih koje su htele i da pipnu, a jedna dama je taj stalaktit zgrabila i polomila. Ja sam brzo doneo vezujući cement i spojio dva dela, ali vrh nisam uspeo da nađem. U istoj pećini, na podu male dvorane su polulopte poput krtičnjaka, od bigra. Svaka na sredini ima po jednu „pipu“ od belog kristala, što je neodoljivo podsećalo na devojačke grudi, pa sam im tako i dao ime. Posle me je jedan kolega zbog toga zadirkivao, govoreći da natpis „Rajkova pećina“ treba zameniti u „Radenkov seksi šou“ – šali se naš sagovornik.

U samoj pećini, međutim, šalama nije bilo mesta.

-U periodu istraživanja postoji vrlo strog protokol. To nije demagogija, već potreba. U speleologiji je velika razlika između teškog i opasnog posla. Ako rukovodilac to razaznaje, onda nema opasnosti za ekipu. Ja nikom nisam dozvoljavao da kaže da mu je teško, a opasno nisam dopuštao da radi. Čak i kad smo bili nadohvat nekog otkrića, obustavljao sam istraživanja dok ne stvorimo uslove da to možemo bezbedno da obavimo. Zato moja ekipa, sem ogrebotina, nikada nije imala nikakav eksces. Da se to desilo, nikada se više ne bih bavio speleologijom, dodaje Lazarević.

Ekipa Radenka Lazarevića postigla je najveće rezultate na istraživanju kraškog podzemlja nakon Cvijića, pogotovu u periodu kada su je činili mladi istraživači iz Valjeva. Cvijićevim tragom krenula su 1974. u Rajkovoj pećini.

– Provukli smo se kroz sifone. Visina kanala na nekim delovima je manja od 40 centimetara, a dno je pod vodom. Posle prolaska bili smo potpuno mokri. Ekipa je spakovala rezervnu odeću, hranu i deo opreme u najlonske džakove, ali oštra tavanica i zidovi iscepali su većinu od njih, zapisao je u dnevnik dr Lazarević.

Iako mokri do kože, na temperaturi od osam stepeni, speleolozi su odlučili da nastave fascinirani prizorom ogromne kristalne dvorana s fantastičnim ukrasima prekrivenim bleštavim belim kalcitom. Nastavili su probijanje hodnikom poduprtim blistavim stubovima – Zmajevim zubima i pod tavanicom Ježeve dvorane, iskićenom bezbrojnim igličastim stalagmitima.

-U regionu Dubašnice, u Istočnoj Srbiji, stigli smo do velike kraške ploče površine oko sto kvadratnih kilometara. U njoj se nalazi više od dvesta istraženih objekata, a očekuje se i otkriće naše mamutske pećine. Osećao sam da u tom podzemlju postoji daleko veći pećinski sistem, ali smo bezuspešno pokušavali da nađemo ulaz. Jedan od putokaza je Stojkova ledenica, jama duboka oko četrdeset metara. Našlo bi se svakojakih čuda, ali to ostavljam budućim generacijama, rekao je na kraju razgovora profesor Radenko Lazarević.