Velika istorijska lekcija nije naučena ni ceo vek kasnije

Iz istog razloga, do danas je opstala međusobna podozrivost među narodima i državama u ovom delu Evrope. Pokazalo se da su različite mirovne inicijative koje je trebalo da dovedu do konsolidacije mira u regionu, zapravo veoma krhke i neodržive u turbulentnim periodima. Čak i danas, iako nema ratnih sukoba, opstaju nesuglasice poput srpsko-albanskih ili grčko-makedonskih.

Ipak, pobornici ozbiljne istoriografije, bez obzira iz koje od ovih zemalja dolaze, složili su se oko ključnih momenata koji su doveli do Balkanskih ratova, dešavanja tokom njih, kao i ishodišta ovih sukoba. U tom smislu, krajem prošlog veka pokrenuta je inicijativa za objavljivanje istorijskih čitanki koje su sastavljali istoričari od autoriteta iz Jugoistočne Evrope.

Umesto partikularne nacionalne opservacije događaja s početka 20. veka, postignut je konsenzus. Balkanski ratovi korene imaju u posledicama rusko-turskog rata 1877. i 1878. i rešenjima Berlinskog kongresa (takođe 1878) koji je obeležio kraj takozvane „istočne krize“ započete 1875. Propast sultanovog carstva, želje evropskih sila za uticajem i nacionalne aspiracije ovdašnjih naroda vodile su ka sukobu.

Tinjanje nacionalizama

I pored međusobne surevnjivosti, glavna tendencija u balkanskim zemljama krajem 19. i početkom 20. stoleća bio je razvoj i modernizacija. Radilo se na uspostavljanju modernih političkih sistema, širenju mreže komunikacija, razvoju industrije, stanovništvo je raslo. Balkanske zemlje su u svakom pogledu težile da se otrgnu od otomanskog nasleđa i da se ubrzano integrišu u evropski civilizacijski krug.

Ipak, rešenja Berlinskog mirovnog sporazuma bila su razlog za buduće sukobe jer se prilikom stvaranja granica nije rukovodilo etničkim principom. Nijedna od ovih država nije postigla nacionalno ujedinjenje unutar granica, a to je bilo proklamovano kao najvažniji cilj. Iz tog razloga se dešava više kriza, poput ujedinjenja Istočne Rumelije i Bugarske, grčko-turski rat 1897. ili aneksija Bosne i Hercegovine.

Na svojim evropskim teritorijama, mladoturski pokret je nadnacionalnoj ideologiji carevine pretpostavio turski nacionalizam, što je za posledicu imalo Ilidenski ustanak u Makedoniji 1903, ili oživljavanje albanskog nacionalnog pokreta u leto 1911. (godinu dana kasnije albanski pobunjenici traže da se od vilajeta Skadar, Kosovo, Janjina i Bitolj stvori jedna pokrajina).

U svim sredinama bujalo je raspoloženje za sukobom, pri čemu su svi narodi i države imali sopstvene ambicije koje su ih vodile u privremene saveze samo do one mere dok se njihovi interesi nisu preklapali. Tako je moguće objasniti činjenicu da su samo tokom dve godine ratovanja učesnici ratovanja jedni drugima bili i saveznici i protivnici. Zbog toga se različita dešavanja i danas tumače dijametralno suprotno.

Oslobođenje ili okupacija

Istoričarka Dubravka Stojanović, urednica srpskog izdanja istorijskih čitanki „Nastava moderne istorije Jugoistočne Evrope“, čiji su izdavači u Srbiji Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi i Dan graf, kaže da je analiza udžbenika iz istorije u balkanski zemljama pokazala duboku razliku u interpretiranju događaja iz zajedničke prošlosti.

– Ta analiza pokazala se kao jedna slika razbijenog ogledala. Parčići tog ogledala davali su tako različite slike da biste teško mogli pretpostaviti da su ikada činili celinu, odnosno da se radi o istom istorijskom događaju. Shvatanja tog događaja na Balkanu su toliko različita da se ni datumi ne slažu – kaže Dubravka Stojanović za naš list.

Za Srbiju, Grčku i Crnu Goru oni su značili vrhunac ostvarenja njihovih nacionalnih programa u tom trenutku. U Srbiji se govorilo o ostvarenju zavetne misli, o ostvarenju viševekovnog sna. Nasuprot tome, u Bugarskoj, Albaniji, Makedoniji i Turskoj taj događaj je jedna od najvećih nacionalnih trauma i u tim zemljama se uči da su tim ratovima rasparčane njihove zemlje od strane suseda, dodaje ona.

– Takva slika jačala je iredentistički diskurs u tim društvima, u kojima se stalno učilo da će tada naneta nepravda biti jednog dana ispravljena. Tu, pre svega, mislim na Kosovo, jer đaci tamo uče da je ta teritorija okupirana od Srbije 1912, dok u Srbiji uče da je tada Kosovo oslobođeno. Iz toga je jasno koliko različita tumačenja istorije utiču na današnje političke odluke – kaže istoričarka iz Beograda.

Pobeđeni i pobednici

Njen kolega Helian Demiri, profesor na Univerzitetu „Aleksander Kshuvani“ u albanskom gradu Elbasanu, kaže za Danas da tamošnja istoriografija Balkanske ratove s jedne strane vidi kao poduhvat čiji je cilj bio oslobođenje od Otomanskog carstva, a s druge, kao ratove koji su uskratili pravo Albancima kao naciji, zbog čega u ovoj zemlji preovlađuje mišljenje da su Albanci najveće žrtve.

– Rat se posmatra kao odraz pohlepne želje balkanskih vladara da zauzmu što je moguće više teritorije i u tom kontekstu Albanija se posmatra kao glavna žrtva ove pohlepe. Iako je na kraju ovih ratova Albanija međunarodno priznata kao nezavisna država, krivica za uključivanje albanskih teritorija u druge balkanske zemlje je delom stavljena na Balkanske ratove i agresiju balkanskih zemalja ka Albaniji – kaže.

Istovremeno, Kristina Kuluri, profesorka moderne i savremene istorije na Univerzitetu socijalnih i političkih nauka „Panteion“ u Atini, objašnjava da grča istorija Balkanske ratove tretira kao uspeh grčke „Velike ideje“, tj proširenja grčke teritorije na račun Otomanskog carstva. Takođe, posmatraju se i kao klimaks konflikata između Grka i Bugara oko hrišćanskog stanovništva u Makedoniji i Trakiji.

– Ipak, iako se Balkanski ratovi vide kao pobednički momenat u grčkoj nacionalnoj istoriji, događaji koji su usledili bacili su senku na svetlu stranu: u periodu od 1915. do 1917. nacionalni raskol između predsednika vlade Venizelosa (saveznika Trojne antante) i kralja Konstantina (saveznika Centralnih sila); Prvi svetski rat; Rat u Maloj Aziji 1919 godine; poraz grčke vojske – objašnjava Kuluri.

Bez razloga za slavlje

Zbog svih ovih događaja, pobeda u Balkanskim ratovima u Grčkoj se ne obeležava i ono što je ostalo je sećanje na poraz, kaže ona. Još veći osećaj kolektivne traume imaju u Bugarskoj koja je apsolutni gubitnik Drugog balkanskog rata, jer su joj teritorije osvojene 1912. godinu dana kasnije uzeli Rumunija, Grčka i Turska koja je, opet, tokom dvogodišnjeg ratovanja ostala bez većeg dela svoje evropske teritorije.

Uz napomenu da je period balkanskih ratova veoma važan za istoriju Albanije, zbog čega se u istorijskim udžbenicima obrađuje kao krucijalni događaj XX veka, Demiri još jednom podvlači razliku između razloga za početak balkanskih ratova koji se smatraju opravdanim u onom delu da su vodili ka oslobođenju od Otomanskog carstva, i samog ishoda.

U tom smislu za Demirija je Drugi balkanski rat bio nacionalistički rat, vođen zbog jagme oko teritorija među balkanskim državama. Saveznici koji su se najpre borili protiv Otomanskog carstva, tada su zaratili među sobom da bi dobili više teritorije. Što se tiče Albanije, Drugi balkanski rat se vidi kao nastavak Prvog jer, iako su razlozi za izbijanje ova dva rata različiti, odnos prema Albaniji je bio isti, kaže Demiri.

Čak su i u Srbiji, odnosno u Crnoj Gori, pomešani osećaji oko vojničkih pobeda i događaja koji su usledili posle balkanskih i Prvog svetskog rata. Stvaranje Kraljevine SHS nacionalno orijentisani istoričari u Srbiji smatraju kao srpski „gubitak mira“ posle pobede u ratu, a oficijelna crnogorska istoriografija kao krajnji ishod konflikata na početku 20. veka vidi gubitak nezavisnosti.

Nacionalne perspektive

Nacionalna perspektiva tumačenja Balkanskih ratova će izazivati neslaganje sve dok istoričari vide sopstvenu misiju u opravdavanju poteza svoje zemlje u prošlosti i pokušavaju da krive susede za nepravdu koja im je učinjena. Zato su određeni događaju iz Balkanskih ratova prenaglašeni, a drugi su pak zanemareni ili pogrešno interpretirani, ocenjuje Demiri.

– Postoje i uvek će postojati različite interpretacije istorijskih događaja, ali bitno je za istoričara da bude objektivniji što je više moguće. Ono što nam nedostaje da bismo bili objektivniji je uključivanje perspektiva „drugih“. Ako pišemo iz nacionalističke perspektive, uvek ćemo imati usku sliku prošlosti – kaže profesor iz Elbasana.

Bitno je spomenuti da je ishod ovih ratova imao dugoročne posledice na balkanski zemlje i da se stoga i danas posmatra kao osetljivo pitanje, objašnjava on. Njegova koleginica iz Beograda dodaje da je rezultat uvek isti kad postoji težnja za menjanjem granica. Uvek će nacionalnim romantičarima izgledati da nisu dobili dovoljno i da treba spremiti novi rat.

Kristina Kuluri se slaže. Ona ističe da nacionalne istorije širom sveta često brane perspektivu svog naroda. Stoga neki istoričari žele da pokažu da su za rat odgovorni drugi ili da su teritorijalni zahtevi njihovog naroda bili opravdani dok su zahtevi drugih naroda bili neracionalni. A u suštini, tokom balkanskih ratova sve zemlje su želele da prošire svoju teritoriju uprkos demografskom stanju, zaključuje.

Zanemarene alternative

– Mi nikada u istoriji ne učimo stanovište opozicije i to je jedan od ključnih problema. Ako ne znate da je u svakom istorijskom trenutku bilo drugih predloga i različitih mogućnosti, onda poverujete da je istorija sudbina, a ne polje izbora. Posle tih ratova svi su bili nezadovoljni i oni su samo doneli nove konflikte, ne rešavajući nijednu od ambicija zaraćenih nacija – kaže Dubravka Stojanović.

Ovo potkrepljuje istorija Balkana u 20. veku. Tokom dva svetska rata, Bugari su „namirivali“ svoju nacionalnu frustraciju zbog poraza u Balkanskim ratovima u okupiranim delovima Srbije. Izrazitu netrpeljivost prema Srbima, koja je kao krajnju konsekvencu imala i strašne zločine na Kosovu krajem prošlog veka, pokazali su i tamošnji Albanci.

– Naš region ima dugu zajedničku istoriju i ako želimo da imamo realističniju sliku događaja i svakako obuhvatniju istoriju za studente i širu javnost, potrebno je da uključujemo, a ne isključujemo „druga“ stanovišta kada pišemo istoriju – smatra Demiri. Tako različito shvatanje zajedničke istorije stvorilo je mnoge probleme u regionu, dodaje on.

Traganje za konsenzusom

– Dok se istorija ovako uči, male su šanse da se ona razume kao stalna debata i kontroverza. Ona se uči kao jedna, nacionalna i bespogovorna istina. Tek kad ona postane obrazovni predmet moći će da se promeni pristup i da o istoriji počne da se razmišlja. Bitno je đake upravo to naučiti. Da umeju da čitaju vesti koje im se serviraju, da umeju da kritički misle, analiziraju – smatra Stojanović.

Nastava istorije je idealna za sticanje takvih veština, ali one još nisu na ceni u našim društvima, dodaje. Iz nastave istorije se vidi da se još uvek više cene poslušnici nego građani koji misle svojom glavom. Dok se ne desi taj kopernikanski preokret, ništa nećemo naučiti iz istorije, već ćemo ponavljati greške koje smo toliko puta do sada skupo platili, ocenjuje Stojanović.

– Mnogo zavisi od toga ko su istoričari, kakva je njihova profesionalna pozadina i koji su njihovi motivi prilikom pisanja istorije. Recimo, ja sam koordinatorka grupe istoričara iz različitih zemalja Jugoistočne Evrope i mi smo došli do konsenzusa dok smo uređivali čitanku za srednju školu pod nazivom „Balkanski ratovi“ – kaže Kristina Kuluri .

Takve knjige pre svega nude razumevanje slike razbijenog ogledala, smatra Stojanović. One informišu đake u o tome kako „drugi“ vide isti problem. To može biti početak međusobnog razumevanja, dodaje. Uz to, one pokazuju da je u svim zemljama postojala i opozicija koja se protivila ratovima i koja je razumno upozoravala da će oni dovesti do velikih zločina i među susedima stvoriti zlu krv.

Dve vojske u Solunu

Grčka vojska ulazi u Solun 28. oktobra ujutro. Bugarska Rilska divizija stiže tokom podneva. Tada počinje spor dve strane oko ovog grada i regiona današnje severne Grčke. Već 20. novembra izbijaju prvi sukobi između grčke i bugarske vojske u blizini Soluna, ali su oni ubrzo izglađeni. U maju sledeće godine postignut je sporazum o razgraničenju koji je pogažen tokom Drugog balkanskog rata.

Kredit kralju Nikoli

Najpre su Srbija i Bugarska 29. februara 1912. potpisali odbrambeni sporazum. Polovinom avgusta ove dve zemlje i Crna Gora postižu usmenu saglasnost o savezu. Bugarska daje vojni zajam Crnoj Gori i plaća crnogorsku vojsku u vreme rata. S druge strane, crnogorski kralj Nikola se obavezuje da zarati protiv Porte ako je potrebno i bez provokacije.

Saveznici i Porta

Početkom 1912. ugovor o odbrambenom savezu potpisale su Srbija i Bugarska, koja je četiri godine ranije proglasila formalnu nezavisnost od Otomanske carevine (po odluci Berlinskog kongresa, Bugarska je bila autonomna kneževina). Ovom savezu su se priključile Crna Gora i Grčka. Porta objavljuje rat ovim državama 4. oktobra, one objavljuju njoj sledećeg dana (Srbija 7. oktobra).

Antiratni protest u Beogradu

– Mi socijaldemokrati se u pogledu na nacionalnu slobodu razlikujemo od buržoazije. Jer buržoazija hoće slobodu za svoj narod po cenu uništenja slobode drugih naroda. Ako bi se Makedonija prisajedinila Bugarskoj, na svakog Bugarina koji bi bio oslobođen dolazio bi po jedan ili više porobljenih Srba, Grka, Rumuna. Ako bi se stara Srbija pridružila Srbiji, onda bi opet na jednog slobodnog Srbina dolazila po dva porobljena Aranutina, Turčina – govorio je Dimitrije Tucović na antiratnom protestu u Beogradu.

Ekonomske paralele sa današnjicom

Ekonomsko stanje krajem 19. i početkom 20. veka moglo bi se uporediti sa aktuelnom situacijom na Balkanu. Grčka je bila u teškom ekonomskom stanju pošto je 1893. doživela bankrot. I ostale države su bile prezadužene, što zbog kredita za infrastrukturne radove, što zbog troškova naoružavanja. Srbija je po većini statističkih parametara bila bolja samo od Bosne i Hercegovine (u okviru Austrougarske).

Napad Bugarske na Srbiju

Pripadnici VMRO 15. juna 1913 podižu Tikveški ustanak u pozadini srpske vojske uz tajnu podršku bugarske komande. Car Ferdinand Prvi iz Sofije šalje tajnu naredbu svojoj vojsci da napadne Srbe kako bi pružila podršku pobunjenicima oko Tikveša. Drugi deo bugarske vojske napada Grke i tako počinje Drugi balkanski rat. Rumuni napadaju Bugare, a rumunski konjički odred početkom jula ulazi u Sofiju.