– Dobrotvorna organizacija BELhospice u saradnji sa Pozorištem na Terazijama organizovala je 6. tradicionalni BELhospice dobrotvorni bal „A Night on Broadway“, koji je održan u subotu u hotelu Crowne Plaza. Ovogodišnji bal imao je poseban značaj budući da je njime najavljena kampanja za sakupljanje sredstava za izgradnju prvog stacionarnog hospisa u Srbiji, ustanove za smeštaj onkoloških pacijenata u poodmaklim fazama bolesti. O značaju i kvalitetu brige o pacijentima koji boluju od neizlečivih bolesti za Danas govori doktorka Jasmina Knežević, osnivačica i direktorka bolnice Bel Medic, koji je jedan od glavnih inicijatora da se u Srbiji osnuje stacionarni hospis.
U domaćoj javnosti pojam palijativne nege nije sasvim poznat. Šta u savremenom svetu predstavlja palijativna medicina?
– Generalno, palijativna medicina ili nega je nešto što treba da se pruži pacijentu koji je na kraju životnog ciklusa i zapravo je nastojanje da ti dani budu dostojanstveni i humani. To ne podrazumeva samo medicinsku, već i psihološku, ali i socijalnu podršku čitavoj porodici pacijenta. Duhovna podrška tu igra jednu od ključnih uloga. U surovom životu agresivnog tempa, nemamo dovoljno vremena, a oficijelna medicina kod nas nema ni resursa, da isprati bolesnika sa neizlečivom bolešću, najčešće malignom – da nega bude potpuna, da hrana bude dobra, da nema bolova… To je sve ono što palijativna medicina pruža pacijentu. Najvažnije je, kada do toga dođe, da neko umre u svom bliskom okruženju, ali bez bolova. To je civilizacijsko pravo koje, nažalost, u našoj sredini nije dostupno svakom čoveku.
Pomenuli smo da je kvalitet palijativne nege civilizacijsko dostignuće, a time i stanje svesti dela društva. Iz vašeg iskustva, kakav je odnos prema palijativnoj nezi kod nas?
– Stanje svesti kod nas nije naročito visoko po ovom pitanju. Činjenica da se teški bolesnici kod nas ne primaju u bolnice, već se šalju porodicama, sa tek elementarnom negom gde će povremeno doći ili neće doći patronažna sestra, jednostavno nije dovoljna. Čitava porodica trpi u ovakvim situacijama, jer bez stručne pomoći ne mogu savladati sve teškoće kojima su izloženi. Tu su i ogromni materijalni troškovi, nedostatak stručnog znanja i adekvatnih uslova. Realnost je da gotovo svi članovi porodice ili rade ili idu u školu i o bolesniku nema ko da brine. To remeti čitavu porodicu. Ekonomska situacija čitave zemlje je izuzetno loša, a lečenje u privatnim bolnicama je jako skupo i dugo traje, pa porodice retko mogu novčano da isprate takve potrebe. Zato je pojava Belhospisa kod nas toliko značajna. BelMedic je, kao kuća koja se trudi da se ponaša društveno odgovorno, odlučila da jedan od naših fokusa bude podrška Belhospisu. Malignih bolesti u našoj zemlji je veoma mnogo, a kaže se i da taj broj raste. Stres u uslovima u kojima živimo je jedan od faktora koji tome doprinose, uz ishranu i način života. Paralelno sa time ne rastu kapaciteti ni uslovi u državnom sektoru za zbrinjavanje tih bolesnika.
Šta je bio cilj subotnjeg humanitarnog bala?
– Cilj nam je da sakupimo novac za izgradnju zgrade Belhospisa, jer je ova ustanova do sada uglavnom funkcionisala kao sistem ekipa koje odlaze u kućne posete pacijentima. Uvideli smo da to nije dovoljno zbog čega smo sada pronašli prostor koji želimo da kupimo i prilagodimo potrebama ovakve ustanove koji bi omogućio i određen broj ležajeva za bolesnike koji bi tamo boravili.
Koliko košta usluga Belhospisa, imajući u vidu skupo lečenje u privatnim bolnicama?
– Koliko Belhospis u Srbiji postoji, a to je nekih desetak godina, za svoje usluge pacijentima i porodicama, a bilo ih je na hiljade, nije uzela ni dinara, što je i sama suština postojanja Belhospisa. To su timovi koji ubrajaju lekare i sestre i stručnu psihološku pomoć, socijalne radnike… Oni su pacijentima pružali sve ono što je pacijentima bilo potrebno u meri u kojoj je to bilo moguće. Oni nisu lečili bolesnike, niti će to ubuduće raditi, već je njihov zadatak da pacijente liše mučnih simptoma teških bolesti od kojih boluju, kako bi taj period života bio dostojanstveniji i lakši.
Duga tradicija u Engleskoj
– Prvi tvorci palijativne medicine su Englezi i tamo je mnogo takvih centara koji pružaju palijativnu negu pacijentima sa neizlečivim bolestima. Oni su finansirani ili iz kase fonda osiguranja ili kroz humanitarna, dobrotvorna sredstva. Model koji sada kod nas postoji kroz Belhospis je poput onog u Engleskoj. Svi oni funkcionišu kao NVO i sredstva dobijaju isključivo kroz donacije – objašnjava Jasmina Knežević.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
