Brokeri "isisali" kapital šabačke mlekare

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

  Dokumenti do kojih je došao Danas pokazuju put kojim je Mlekara Šabac metodično uništavana u poslednje dve godine da bi dospela do toga da se čitavom njenom imovinom raspolaže po ceni iznajmljivanja luksuzne dedinjske vile, a da su i poverioci i radnici ostali bez svog novca.

Priča počinje aprila 2013. godine kada banke, nakon sastanka u Ministarstvu finansija (sa koga „ne postoji zapisnik“) odlučuju da blokiraju čitav koncern Miroslava Bogićevića, Farmakom, pa time i Mlekaru koja je njegov sastavni deo. Budući da Farmakom nije mogao da otplati sve dugove koji su proglašeni dospelim, mlekara ostaje pod blokadom, što znači da nije mogla da nastavi poslovanje jer bi sav novac koji bi legao na njen račun uzeli poverioci. U tom trenutku, uz saglasnost državnih banaka (a očito i privatnih) formira se plan da fabrika nastavi da radi, ali da se finansijski tokovi izmeste sa njenih računa. Zvanično, to je učinjeno kako bi se zaštitili radnici i kako bi dugoročno i poverioci bili namireni iz poslovanja mlekare, ali će se pokazati da je učinjeno upravo suprotno.

Osmišljena je zato sledeća konstrukcija sa tri preduzeća: Mlekarom Šabac, novoosnovanim Farmakom fajnensom i Mediolanum investom. Sve tri firme su potpisale zajednički Protokol o finansiranju proizvodnje i prodaje, kojim je Mlekara prestala da svoje proizvode prodaje direktno kupcima. Umesto toga, Mlekara je svu svoju proizvodnju prodavala Farmakom fajnensu kao svom „distributeru“, koji ju je zatim prodavao krajnjim kupcima – supermarketima, itd.

Mediolanum invest, firma u vlasništvu Velimira Jovanovića, bila je „finansijer“ čitavog posla, jer je putem zajma i kupovine korporativnih obveznica dala Farmakom fajnensu pet miliona evra.

Farmakom fajnens je taj novac (koji je dolazio postepeno – prema potrebama proizvodnje) koristio da kupi sirovine i materijal za Mlekaru.

Dakle, sistem je funkcionisao ovako: Mediolanum da novac Farmakom fajnensu, Farmakom fajnens kupi sirovine i da ih Mlekari, Mlekara proizvede robu i proda je Farmakom fajnensu, Farmakom fajnens je proda supermarketima, supermarketi plate Farmakom fajnensu, Farmakom fajnens plati Mlekari.

Dve stvari padaju u oči. Prvo, da je mlekara na kraju lanca za naplatu i da zavisi od volje Farmakom fajnensa da li će joj i kad platiti, te da kad god je to moguće, umesto novca dobija sirovine za proizvodnju koju prodaje isključivo Fajnensu. Umesto mlekari koja je pod blokadom, kupci robu plaćaju Fajnensu. I drugo, za sada se ne vidi interes Mediolanuma.

Taj interes je međutim itekako postojao. Prvo, Mediolanum je sa Fajnensom potpisao ugovor prema kojem je, po dokumentima u koje je Danas imao uvid, imao pravo na kamatu od pet odsto mesečno. Zašto je Farmakom pristao na ovakvu kamatu nije jasno, mada pojedini učesnici tvrde da je kamata originalno bila utvrđena na dva odsto, ali da je kasnije povećana.

Drugo, Mediolanum je, iako zvanično samo finansijer, imao operativnu kontrolu nad svim aspektima proizvodnje i prodaje. Protokolom sa Fajnensom i mlekarom, tako je utvrđeno da Mediolanum nadgleda celu proizvodnju i prodaju, da mu se šalju sve fakture svih učesnika, da Fajnens i mlekara ne smeju da izdaju menice niti jemstva bez njegove dozvole i da se sav promet vrši preko računa koji zajednički kontrolišu Fajnens i Mediolanum sa dva potpisa, a da Fajnens ne sme da promeni lice ovlašćeno da raspolaže računom bez dozvole Mediolanuma. Uz to je Mediolanum postavio svog čoveka na čelo Fajnensa, tako da je, de fakto, kontrolisao čitavu proizvodnju.

Tu, međutim, nije kraj. Mediolanum je dobio pravo zaloge nad svim potraživanjima Fajnensa i mlekare prema trećim licima, što znači da bi u slučaju bilo kakvog kašnjenja u isplati Mediolanuma – supermarketi počeli da robu plaćaju direktno Mediolanumu. Mediolanum je na ovaj način imao pravo da naplati ukupno pet miliona evra.

Treba dodati da ni Mediolanum ni Fajnens nisu preuzeli plaćanje zarada zaposlenima mlekare, već su oni ostali pod mlekarom, koja je bila pod blokiranim računima i pod pretnjom stečajem.

Tu nije bio kraj. Koliko je namera potpisnika bila da pomognu mlekari i njenim poveriocima, pokazuje i to što je Protokolom bilo dogovoreno da ona svoje proizvode prodaje Fajnensu uz popust od čak 45 procenata u odnosu na redovan cenovnik. S obzirom da su mlečni proizvodi roba sa relativno niskim maržama, pitanje je kakvu bi zaradu Mlekara mogla da ostvari sa 45 odsto nižom cenom od redovne.

Ali, ni tu nije bio kraj. Iako je Fajnens isključivi distributer Mlekare Šabac, ona je pristala da mu odobri rabat u iznosu od četiri do šest procenata u zavisnosti od količine prodate robe. Na kraju ni to nije bilo dovoljno, već je potpisan aneks ugovora kojim je Fajnensu svakog meseca izdavala takozvano knjižno odobrenje, koje se, između ostalog, koristi i za odobravanje dodatnih popusta. Sveukupno, Mlekara Šabac je ovakvim ugovorima bila primorana da svoje proizvode prodaje uz popust od neverovatnih 57 odsto, kako se navodi u dokumentima dostavljenim državnim organima, u koje je Danas imao uvid.

Na kraju je Mediolanum aktivirao sva svoja obezbeđenja i počeo da se direktno naplaćuje od kupaca.