Ko može da smanjuje platu

Najmanje pažnje javnosti izazvalo je to, inače najvažnije pitanje: naime, kad poslodavac može van snage staviti odredbe ugovora koji je sklopio sa sindikatom, a uglavnom se tiču visine zarada? Sama priroda tih ugovora u Srbiji je nedovoljno dobro definisana, a tek o načinu njihovog donošenja, sprovođenja i mogućeg stavljanja van snage, saglasnosti nema nikako, mada o tome postoje bogata iskustva zemalja na koje bi Srbija da se ugleda u praksi takozvanih tarifnih pregovora.

Mnogi ekonomisti smatraju da se današnje nemačko privredno čudo, usred svetske ekonomske krize, ima zahvaliti Pforćajmerskom sporazumu, koji su 2004. godine potpisali nemački poslodavci i sindikati – da se odredbe tarifnih ugovora o platama mogu, pod tačno određenim uslovima, u pojedinim firmama stavljati van snage, na tačno određeno vreme i sa oročenim očekivanim rezultatima, ako se savetima zaposlenih, koji kod nas ne postoje, predoče kompletno svi podaci o poslovanju i ako se sa tim složi sindikat. Tako da izvlačenje para iz firme, jahte, basnoslovne nekretnine i slično ne bi mogli da budu razlog za suspendovanje dogovora o platama. Istina u oblast plata, kao ekskluzivnu oblast poslodavaca i sindikata, sad se umešala nemačka država utvrđivanjem opšte minimalne plate.

Sećamo se kakve je kod nas rasprave svojevremeno izazvala odredba o naknadi za topli obrok i pitanje da li je važenje te odredbe kolektivnog ugovora ministar za rad trebalo da proširi i na one poslodavce koji nisu članovi udruženja poslodavaca koje je opšti kolektivni ugovor potpisalo.

Takozvani kolektivni ugovori veliki su problem radno-pravnih odnosa u Srbiji. Često su sadržavali odredbe, naročito kod preduzeća u državnom vlasništvu, koje su onemogućavale njihovu reformu u trenutku kad su zapadala u teškoće, još češće ih poslodavci na svoju ruku i bez pravog razloga nisu poštovali u celini ili u pojedinim odredbama, a za dobar deo zaposlenih nisu ni postojali.

Prema sada važećem zakonu, ministar rada je bio nadležan da odluči da se kolektivni ugovori ili pojedine njegove odredbe primenjuju na poslodavce koji nisu članovi udruženja poslodavaca – učesnika kolektivnog ugovora. A mogao je da odluči i da se odredbe o zaradama i naknadama zarada ne odnose na pojedine poslodavce ili udruženja poslodavaca, onih u finansijskim teškoćama. S obzirom da je u Socijalno-ekonomskom savetu Republike Srbije zastupljeno samo jedno udruženje poslodavaca – Unija poslodavaca – čija je reprezentativnost kontroverzna, predlozi sindikata za prošireno dejstvo opšteg (ili granskog) kolektivnog ugovora nailazili su na velike otpore ostalih poslodavaca ili njihovih udruženja kojima nije priznata reprezentativnost. Pitanje reprezentativnosti, odnosno odgovarajuće zastupljenosti poslodavaca, pa i sindikata, u pregovorima o opštim uslovima zarada u srži je ovog problema.

Pritisnut između zahteva sindikata i otpora poslodavaca da važenje kolektivnog ugovora bude što šire, ministar je zapadao u bezizlazne situacije.

Zato je sada predloženo da se sve odredbe Zakona o radu koje se odnose na prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, mimo njihovih potpisnika, brišu. Taj predlog Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku podržava Unija poslodavaca Srbije, ali ga odlučno odbijaju sindikati.

Ovom radikalnom rešenju kao alternativa predložena su dva moguća rešenja, u oba slučaja arbitar između sindikata i poslodavaca je vlada. Tim se rešenjima, kako Danas saznaje, oštro protivi Međunarodni monetarni fond. Ta bi institucija najradije da se odredbe o proširenom dejstvu kolektivnog ugovora brišu. To u krajnjem slučaju znači da opšteg kolektivnog ugovora ne bi ni bilo jer koji bi motiv Uniji poslodavaca bio da svoje članove opterećuje obavezama prema zaposlenima koji za druge poslodavce ne važe?

Prema prvom alternativnom rešenju, odredbe o proširenom dejstvu kolektivnih ugovora bi u zakonu ostale, a nadležnost za odlučivanje o proširenju važenja kolektivnog ugovora i na poslodavce koji nisu učestvovali u pregovaranju o njegovim rešenjima prenosi se sa ministra za rad na Vladu Republike Srbije. One odluke koje bi, u određenim ekonomsko-socijalnim uslovima, mogao da donese ministar, sad bi donosila vlada na zahtev jednog od učesnika u zaključivanju KO, a na predlog ne ministra rada, nego ministra nadležnog za delatnost za koju je kolektivni ugovor zaključen, a po pribavljenom mišljenju Socijalno-ekonomskog saveta.

Drugo zakonsko rešenje je sasvim liberalno, a u stvari dosta besmisleno: prema njemu, poslodavci ili udruženje poslodavaca koje nije potpisnik kolektivnog ugovora može odlučiti da mu se priključi, te da se odredbe kolektivnog ugovora primenjuju i na zaposlene kod tog poslodavca ili udruženja poslodavaca. Šta ga je dosad sprečavalo da to učini?

Mala razlika

Kolektivni ugovori kod nas bi trebalo da budu pandan tarifnim pregovorima koji svake godine potresaju pojedine grane ili poslodavce (najnoviji primer nemačke Lufthanze) na Zapadu. Mi se od Zapada najviše razlikujemo po ogromnoj ulozi koju ima država u pregovorima između privatnih poslodavaca i njihovih zaposlenih. Ta se uloga pravda nepostojanjem kulture tarifnog pregovaranja s jedne strane i velikim samoupravnim nasleđem s druge strane.