Moratorijum i ekološki aspekt prepreka za izgradnju

Dilema da li u Srbiji treba graditi nuklearne elektrane ponovo je aktuelizovana posle izjave potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića da bi trebalo preispitati moratorijum o zabrani izgradnje nuklearki koji je na snazi još od 1989. godine. Poznavaoci pak, tvrde da od izgradnje nuklearki , u narednih pedesetak godina, nema ništa. Tome u prilog ide i izjava ministra rudarstva i energetike Aleksandra Popovića da se o tako nečemu u Srbiji ne razmišlja i njegovo objašnjenje da je vicepremijer Đelić pogrešno interpretiran jer se on nije založio za ukidanje moratorijuma već samo za njegovo eventualno preispitivanje.

Iz nuklearki 17 odsto svetske struje

Nuklearna energija sa 438 nuklearnih elektrana u 31 zemlji i 366 gigavata instalisane snage, u svetskoj proizvodnji električne energije učestvuje sa 17 odsto. Evropska unija planira da iz svojih kapaciteta proizvede 30 odsto potrebne energije, a Francuska iz nuklearnih elektrana dobija čak 80 odsto električne energije. Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Rumunija i Bugarska, koje se nalaze u našem okruženju, ili su sa nama povezane vodenim tokovima, imaju značajne i podižu nove kapacitete u nuklearnim elektranama. Danas se u svetu gradi ili je već naručeno 40 novih nuklearnih elektrana.

Nije nikakva tajna da se deo stručne javnosti, a uglavnom se radi o naučnim saradnicima Instituta Vinča, zalaže za izgradnju nuklearne elektrane u našoj zemlji. Ilija Plećaš, saradnik te naučne ustanove, na okruglom stolu koji je povodom ove teme u Beogradu svojevremeno organizovalo Udruženje novinara energetičara, izneo je stav da je s obzirom na očekivani nedostatak klasičnih izvora energije posle 2020. potrebno da Srbija počne ozbiljno da razmišlja o izgradnji nuklearke.
– Jedna nuklearna elektrana snage 1.000 megavata u toku godine potroši oko 50 tona goriva i proizvede približno 500 kubnih metara nisko i srednje radioaktivnog otpadnog materijala. Jedna termoelektrana iste snage, za godinu dana potroši oko 2,5 miliona tona uglja i proizvede osam miliona tona ugljen-dioksida, 40 miliona tona sumpor-dioksida, šest miliona tona prašine i pola miliona tona letećeg pepela. U našem okruženju, u prečniku od 100 kilometara radi deset a u prečniku od 400 kilometara još 20 nuklearnih elektrana, tako da je bojazan u Srbiji od sopstvene elektrane sasvim bespredmetna – smatra Plećaš.
Njegov kolega Krunoslav Subotić tvrdi da zarad zadovoljenja energetskih potreba u našoj zemlji treba planirati slojeviti razvoj energetskog potencijala. Pre svega, smatra Subotić, treba sprovesti nacionalni program energetske efikasnosti na svim nivoima, iskoristiti postojeće i razviti prihvatljive potencijale u energetici uglja i hidroresursa u najkraćem roku poštujući međunarodne i nacionalne okvire čuvanja prirodne okoline. Paralelno sa tim treba uspostaviti programe za prihvatanje energetskih tehnologija na osnovu gasa i nuklearnih reaktora. On ističe da treba razvijati i alternativne izvore saglasno njihovim realnim potencijalima dok u području nuklearne energije treba usaglasiti ekonomske, tehničke i socijalne preduslove za njenu implementaciju u drugoj deceniji veka i pristupiti nekom od konzorcijuma u svetu koji razvijaju nuklearne reaktore treće i četvrte generacije.
Najveći protivnici izgradnje nuklearne elektrane u Srbiji su borci za zaštitu životne sredine. Oni smatraju da nikako ne bi trebalo razvijati takav projekat koji bi doneo rizik od katastrofe a Srbiju pretvorio u skladište otpadnog radioaktivnog materijala. Ekolozi tvrde da činjenica da je za izgradnju nuklearke potrebno izdvojiti čak dve milijarde evra, jeste prepreka koju bi lobisti takvog poduhvata lako mogli prebroditi dobijanjem kredita od razvijenih zemalja, prvenstveno Sjedinjenih Američkih Država. Treba uzeti u obzir i činjenicu da 95 odsto opreme čini uvoz iz tih zemalja, koje na taj način nalaze posao za svoju nuklearnu industriju. Borci za zaštitu životne sredine podsećaju da SAD od 1979. godine nisu izgradile nijednu nuklearku na svojoj teritoriji ali odobravaju kredite zemljama koje su zainteresovane za takve projekte. Oni ukazuju da su Danska i Švedska odlučile da zatvore svoje elektrane do 2015, a Nemačka do 2025. godine.
– Na ovim prostorima već postoji zabrinjavajući stepen radioaktivne zagađenosti tako da nam dodatno zagađenje nije potrebno. Ukoliko se zna da je Srbija okružena zemljama koje imaju nuklearne elektrane, ne čudi da nam je Evropa priznala da, u odnosu na njih, imamo zdravije zemljište i životnu sredinu i da možemo da proizvodimo hranu koja će biti zdravstveno bezbednija od njihove. Onog trenutka kada krene priča o nuklearnoj elektrani, mi gubimo taj status i bukvalno sečemo granu na kojoj sedimo, jer zna se koliki su potencijali Srbije u proizvodnji hrane – poručuju borci za zaštitu životne sredine.