Fond za razvoj je institucija osnovana da bi, što joj i ime kaže, finansirala razvojne projekte. Deklarativno, fokus Fonda je u pomaganju malim i srednjim preduzećima, koja teže mogu da dobiju komercijalne kredite banaka i kojima država niskim kamatama omogućava brz razvoj. Međutim, gledajući spisak firmi koje su tokom prošle godine dobile novac od ove institucije, stiče se drugačiji utisak. Na skoro svakoj stranici liste korisnika sredstava Fonda izbijaju kontroverzni biznismeni, ljudi hapšeni zbog malverzacija, tajkuni bliski političarima, političari koji su postali biznismeni i ogromni propali sistemi kojima novac ne treba za razvoj, nego za izbegavanje stečaja. I kao po pravilu, njima novac nije davan za investicije, već za trajna obrtna sredstva.
Lanac supermarketa DIS tako je dobio 300 miliona dinara za „nabavku zaliha robe za market u Novom Sadu“. Kamata za ovaj „razvojni projekat“ je tri odsto, a rok vraćanja dve godine.
Pekarska industrija Pančevo dobila je 100 miliona dinara obrtnih sredstava za proizvodnju peciva, s tim što je ovog puta Fond zahtevao bankarsku garanciju. Taj novac, koji je dobio pod istim uslovima koji su odobreni DIS-u, verovatno će mnogo pomoći Predragu Rankoviću Peconiju, većinskom vlasniku Pekarske industrije preko svog udela u Rubinu iz Kruševca. Peconi, poznatiji po svom Vital ulju i političkim kontaktima, ovih dana se dovodi u vezu sa regresiranim đubrivom koje je trebalo da dobiju sitni poljoprivrednici, a koje je, kako tvrde istražni organi, posredstvom sada uhapšenog bivšeg ministra Saše Dragina, dospevalo u tajkunske ruke.
Tu nije kraj dobrim odnosima Peconija i Fonda za razvoj, koji mu je u 2012. i drugi put odobrio 100 miliona dinara, pod uslovom da obezbedi bankarsku garanciju, ovog puta za pomoć njegovoj firmi Milan Blagojević koja se bavi proizvodnjom šporeta.
Isti osnov, obrtna sredstva, ovog puta za proizvodnju hrane, poslužio je i Goranu Perčeviću, bivšem visokom funkcioneru Socijalističke partije Srbije tokom devedesetih i bliskom saradniku aktuelnog premijera Ivice Dačića, da od Fonda za razvoj dobije 100 miliona dinara. Perčević je danas biznismen, vlasnik firme Interkomerc, a kredit je dobio za posao u koji je ušao u saradnji sa mesnom industrijom Koteks.
Osim toga, ovaj uspešni privrednik dobio je još 200 miliona od Fonda tokom 2012. za „obrtna sredstva za pokretanje proizvodnje konditorskih proizvoda“.
Novac, i to 38.427.801 dinara, dat je i Valjaonici bakra Sevojno, koju su od Zorana Drakulića otkupila dva investiciona fonda, Darbi i RC2, „za preuzimanje duga od firme Ju-point za trajna obrtna sredstva“. Kako preuzimanje duga predstavlja razvojni projekat, ne piše, ali kredit je i pored toga odobren sa rokom vraćanja od četiri godine i kamatom od 4,5 odsto. Odluka Fonda u ovom slučaju je još zanimljivija kad se zna da su i Ju point i Valjaonica kompanije koje potiču iz istog sistema – Ist point holdinga sa sedištem na Kipru.
Weg, domaća firma koja sklapa i prodaje jeftine tehničke uređaje, dobila je 200 miliona dinara obrtnih sredstava za „modernizaciju kapaciteta za finalizaciju TV aparata, usisivača i klima uređaja“.
Intermedia netvork, producent filma Montevideo, dobila je 100 miliona obrtnih sredstava za „snimanje slike i zvuka i specijalne efekte za potrebe snimanja filmova i TV serija“, pri čemu je odluka o odobrenju novca uslovna.
Pojedinim klijentima Fonda za razvoj bavio se i Savet za borbu protiv korupcije. Tako su dve firme – Bačka i Krivaja dobile, prva 80 miliona dinara, a druga 220 miliona dinara za obrtna sredstva za ratarsku proizvodnju. Oba preduzeća su u vlasništvu of-šor kompanije sa Belizea Natronisa internacional, čiji je zvanično nepoznati vlasnik, izvesni Ferenc Brindza. Savet za borbu protiv korupcije svojevremeno je povodom Brindze i Natronise pisao Upravi za sprečavanje pranja novca, nakon što je od malih akcionara preduzeća Agrobačka dobio predstavku u kojoj se navodi spisak firmi koje Brindza prethodno oterao u stečaj. Brindza je sredinom prošle godine uhapšen pod sumnjom da su on i saučesnici prevarom Hipo alpe adrija banke stekli čak 15 miliona švajcarskih franaka dobijenih kao kredit.
Ima i nekih, bar naoko, neobičnih kredita. Tako je recimo, Zavod za konsalting i veštačenja dobio 2.319.408 dinara za nabavku kolske vage i sistema za navodnjavanje.
Novac su dobila i mnoga propala preduzeća u restrukturiranju – FAM, Rafinerija nafte, Magnohrom, Petrohemija i Želvoz. Sve ove firme su tražile i dobile obrtna sredstva kako bi mogle da nastave da se bave svojim poslovima.
Na kraju, najveći korisnik Fonda za razvoj je Železara Smederevo. Nekadašnji gigant, kojeg je američki Ju es stil vratio Vladi Srbije za samo jedan dolar jer je pravio ogromne gubitke, dobio je dva puta po milijardu dinara obrtnih sredstava za nastavak proizvodnje.
Posle godinu dana, država još nije uspela da nađe kupca za svoju železaru, ali je Fond za razvoj očito smatrao da je to projekat vredan njegove kapitalne podrške.
Politička aritmetika
Profesor Ekonomskog fakulteta Ljubomir Madžar kaže da je veoma loše što Fond za razvoj uopšte postoji, jer on „ni u jednoj zemlji, a naročito u Srbiji ne može da ostane van političkog uticaja“. „To je sa ekonomskog stanovišta defektno, a sa političkog atraktivno i profitabilno“, kaže Madžar. Prema njegovim rečima, primer smederevske železare upravo pokazuje zašto institucije poput Fonda ne bi trebalo da postoje. „Da od železare može nešto valjano da se napravi, to bi uradili Amerikanci koji su daleko stručniji od nas u tom poslu. Ako su oni železaru prodali Vladi za jedan dolar, onda je jasno da je to preduzeće ekonomski izgubljeno, ali može biti politički atraktivno“, objašnjava Madžar i dodaje da je vrednost ulaganja u smederevsku čeličanu u tome što u njoj radi nekoliko hiljada ljudi, pa će kad dođe do izbora, ovakvo ponašanje vlade imati uticaja na dobijanje glasova. „To je još jedan primer razlaza ekonomske računice i političke aritmetike. A političari će uvek slušati svoju aritmetiku“, zaključuje profesor.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
