Stariji gospodin tek što je završio kupovinu u jednom od većih marketa u centru grada. Sa nekoliko kesa u rukama ne mrzi ga da zastane da bi se upisao u knjigu utisaka. Tvrdoukoričena sveska sa stotinak listova upada u oči svakom ko krene da izađe. „Hvala vam što ste se vratili u naš kraj“, upisao je čovek, ostavivši ispod puno ime i prezime.
Sad više neće morati da pešači mnogo, dodao je ispod. Dve ili tri strane pre njega neko nije bio zadovoljan uslugom, a jedan Petar se zapitao: Ko je još video da se hemikalije stavljaju nasred prodavnice? Na nekoliko strana čiča gliše, crteži dece, mnogo smešnih ljudi kako izlaze s kesama iz prodavnice. Onda psovka. Nekad sočna, nekad „obična“. Ali ih ima dosta. I uglavnom je ispisana preko cele strane. Mnogo uzaludno potrošenog prostora.
– Jel Vam treba olovka. Želite da se upišite – pita nas radnik iz obezbeđenja – Stalno nam neko uzme, ne možemo da idemo za ljudima i da nadgledamo ko uzima.
Ima i pohvala, Maji sa delikatesa, ljubaznoj i nasmejanoj kasirki, najboljoj tetki na svetu, a pojedini su za svoje omiljene prodavce od šefa tražili i povišice. Gospodin Lazarević moli kasirke da mu „ne uvaljuju više kovane novčanice s natpisom Jugoslavija“, drugi vlasnicima poručuju da su „lopovi“. Oni koji imaju vremena i strpljenja ili su baš ozbiljno besni zbog „nekvalitetne usluge“ bili su slobodni da svoje nezadovoljstvo opišu do u detalje. Od toga kako su ušli, kako im se prodavačica obratila ljutito, kako je meso uzimala „golim“ rukama, sekla, pa vraćala, pa ponovo bila drska. Ima i zamerki koje nisu do prodavaca, poput onih da su cene „previsoke“, da „nema smisla da stvari stalno poskupljuju jer ljudi više nemaju novca“.
U jednom od hipermarketa na periferiji grada knjiga utisaka se ne primećuje tako lako. Morate da pitate za nju, ili da slučajno nabasate. Nema puno smislenih zamerki. Osim možda Jovičine da „ne razume zašto piše da Medeline štrudle koštaju 59, kada koštaju 89 dinara“. Žale se ljudi na istekle rokove, na mleko i jogurt na kojima ponekad nema utisnutog datuma, na hleb koji „svi pipaju“ pa ostave.
– Upravo sam napisala da bi trebalo bolje da se organizuju, trebalo mi je pola sata da nađem cenu za sok i neke čokolade. Sve su cene ispremeštane, ne zna se šta koliko košta – kaže Jelena, koju nervira što „mora i dodatno vreme da troši na pronalaženje cena“.
Nepotpisani potrošač se pita „zbog čega se hvale da su jeftini kada to uopšte nije tačno“. Tek ponegde pohvala: „Najbolji ste!“ ili „samo kod vas dolazim“. I ponovo gomila psovki, izjava ljubavi, crteža, neuspelih karikatura, vređanja. Više od pola sveske je već potrošeno.
U manjim radnjama, onima u kraju, knjige utisaka su ili visoko iznad glave kasirke ili iza tezge s voćem spuštene negde ni sami radnici ne znaju gde, ili ih, što uopšte nije retkost, nema.
„Imali smo jedno vreme, ali se mesecima niko nije upisivao pa smo je sklonili“, kaže kasirka u maloj prodavnici na Zvezdari. Po potrebi, odnosno ukoliko neko zatraži, one će je naći, negde u magacinu. Uglavnom tu je, postoji. Napravljena da konstruktivnim primedbama pomogne lakšu komunikaciju između prodavaca i potrošača, ukaže na nedostatke, knjiga utisaka malo gde služi svojoj svrsi. Tek po koja kritika na mestu i previše besmislenih izjava, reči koje ne znače ništa, nažvrljanih iz čiste zlobe ili nekog sasvim desetog razloga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
