Dve su suštinske promene koje ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji donose: uspostavljanje jednogodišnje zaštite za 17 preduzeća od strateškog značaja za Srbiju i oročavanje završetka procesa privatizacije do 31. oktobra ove godine za ona preduzeća za koja javni pozivi budu objavljeni do 31. maja. I za jednu i za drugu grupu preduzeća poverioci će morati da sačekaju još neko vreme pre nego što, eventualno, krenu u naplatu svojih potraživanja. Naravno, ideja je da ta preduzeća, primenom odgovarajućih mera, u međuvremenu „ozdrave“, te da se privatizuju što bi, u krajnjoj instanci, trebalo da donese korist i poveriocima, a o značaju očuvanja radnih mesta da ne govorimo, kaže za Danas Ivan Bauer, narodni poslanik Socijaldemokratske partije Srbije i doktor ekonomskih nauka, povodom završetka načelne skupštinske rasprave o predloženim izmenama Zakona o privatizaciji.
On ukazuje da drugu grupu čine preduzeća za koja su javni pozivi već raspisani ili su pripremljeni. U tom kontekstu, ocenjuje da bi bilo nelogično da se ovim firmama, usred procesa privatizacije koji može da se završi uspešno za sve strane, skine zaštita i da se dozvoli da se čitav proces privatizacije ovih preduzeća uruši i da se radnici nađu na ulici. „I ovde se radi o privremenoj zaštiti od najviše pet meseci, u kom roku se očekuje da se za njih pronađe najbolje moguće rešenje“, precizira Bauer.
* Kako komentarišete kritike koje je opozicija uputila tokom skupštinske rasprave?
– Privatizacija u Srbiji traje već gotovo 25 godina, odnosno, 14 godina od donošenja novog zakona nakon petooktobarskih promena. To je, složićete se, prilično dug period. Pa ipak, rešavanje statusa preduzeća koja se nalaze u teškom stanju ostavljeno je za sam kraj procesa. Pritom, moglo bi se reči, a da se ne pogreši mnogo, da je proces privatizacije u Srbiji završen. Ovo na čemu sada radimo je pre nešto što bi se moglo nazvati „reprivatizacija“ jer veliki broj preduzeća koja se nalaze u portfelju Agencije za privatizaciju predstavljaju firme koje su ranije već privatizovane, a za koje je potom privatizacija raskinuta, zbog različitih „propusta“. Ostatak predstavljaju preduzeća koja se nalaze u vrlo teškom stanju, a koja niko sve ove godine nije hteo da kupi. Vredna je pomena i informacija da nijedno preuzeće nije privatizovano već šest godina! Da ne govorimo o tome da velika većina od 526 preduzeća koja se nalaze u portfelju Agencije za privatizaciju, ne isplaćuje ili lične dohotke radnicima već duži period ili obaveze državi i drugim državnim preduzećima. Ili oba. Dakle, radi se o jednom circulus vitiosus (začaranom krugu) iz kojeg je jedini izlaz njegovo presecanje u jednom trenutku. Problem sa tako radikalnim pristupom je što on ne bi uvažio socijalni element koji „rešenja preko kolena“ ne poznaju. Otud potreba da se veliki sistemi koji zapošljavaju veliki broj ljudi, a koji imaju šanse za opstanak, zaštite, tako što im se „da malo vazduha“.
* Šta bi se dogodilo u slučaju da se poveriocima dozvoli naplata?
– Kada bi se, u ovom trenutku, poveriocima dozvolila naplata, ova preduzeća bi, gotovo izvesno, otišla u bankrot, odnosno ogroman broj radnika bi ostao bez posla. Zamislite situaciju u kojoj, u trenutku kada se finalizuju pregovori sa finskom kompanijom Sisu o strateškom partnerstvu sa FAP-om iz Priboja, poverioci, kada za nekoliko dana po važećem zakonu istekne moratorijum na naplatu poverilaca, blokiraju FAP, krene prodaja njegove imovine, a radnici, umesto da proizvode kamione za izvoz, završe na ulici. To bi jednostavno bilo nedopustivo! Iz tog razloga se predlaže da se takvi sistemi, u dogovoru sa MMF i Svetskom bankom, proglase strateški značajnim i da im se pruži šansa da se u narednih godinu dana osposobe za privatizaciju i da tako njihovi zaposleni izbegnu odlazak na tržište rada. Naravno, u međuvremenu, svakom od tih preduzeća mora se posvetiti posebna pažnja i izraditi poseban plan oporavka. To je jedini način da se sačuva najveći mogući broj radnih mesta.
* Kakva će biti sudbina preduzeća za koja ne bude pronađeno rešenje?
– Neka preduzeća će ipak otići u stečaj, što još uvek ne znači da će ona biti i likvidirana. Likvidacija je samo jedan od mogućih ishoda stečaja, drugi je privatizacija kroz stečaj! Na kraju, za ona preduzeća koja ne uspeju da prežive završetak procesa privatizacije koji traje četvrt veka, a u kome u poslednjih šest godina nije privatizovano nijedno preduzeće, pripremljen je socijalni program za koji su predviđena sredstva u budžetu za 2015. godinu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
