Stečaj i za građane, ali ne i otpis dugova?

Prema zvaničnim podacima, prosečna zaduženost po glavi stanovnika u Srbiji je skoro 900 evra. Trenutno ima oko 150.000 ljudi u ozbiljnim finansijskim problemima, a banke su blokirale račune oko 200.000 građana. Takva situacija nagnala je Narodnu banku Srbije da u sklopu sveobuhvatne strategije za rešenje problema teško naplativih kredita (NPL) u domaće zakonodavstvo uvede i institut ličnog bankrota, koji postoji u većini zemalja Evropske unije i koji je odavno bio „na radaru“ centralne banke. Pošto bi strategija trebalo da bude završena do kraja juna, do tada će morati da bude poznato i kako će lični bankrot u Srbiji tačno izgledati.

Ali, ako je suditi prema prvim izjavama iz NBS, u našem modelu neće biti previše koristi za dužnike. Naime, u skoro svim državama u kojima postoji lični bankrot (uz samo par izuzetaka), otpis dela duga prezaduženih građana je jedna od ključnih komponenti ovog mehanizma i glavna prednost za dužnike. U srpskoj varijanti, ta mogućnost se, bar za sada, ne pominje.

Kako je nedavno za RTS izjavio direktor Sektora za kontrolu poslovanja banaka NBS Željko Jović, oni koji nisu u stanju da izmire svoje dugove mogli bi da proglase lični bankrot, nakon čega bi im bio dodeljen lični stečajni upravnik.

– On bi imao zadatak da isplanira kako da se dugovi jednog fizičkog lica što lakše i bezbolnije izmire, a da mu se ne ugrozi lična egzistencija – rekao je Jović. On je dodao da će tek biti određeno iznad koje visine duga će moći da bude proglašen bankrot, kao i period kašnjenja u vraćanju dugova – „recimo 10 dana“. Građanima će pre proglašenja bankrota biti omogućeno da restrukturiraju svoje dugove, da produže rok vraćanja i da plaćaju manje kamate, precizirao je Jović. Više detalja nije dato.

Vladimir Gligorov iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, kaže da se uvođenjem ličnog bankrota neće rešiti problem NPL-ova, jer „dugovi građana predstavljaju manji deo problema, dok je mnogo veći udeo nenaplativih potraživanja u sektoru preduzeća“.

– Lični bankrot jeste jedan način da se stvari reše, da se utvrdi da neko ne može da vraća kredite i da se onda sprovede uobičajeni postupak, kao i kod bankrotstva firmi. Neka imovina se prodaje i namiruju se poverioci. Na kraju uvek bude i određenog otpisa duga, samo što se to tako u ovim slučajevima ne zove – kaže Gligorov za Danas.

Prema njegovim rečima, bitno je da se vidi na koji način će se poverioci naplaćivati.

– Ako je neko kupio auto ili stan pa ne može da vraća kredit, ta imovina može da se uzme. Ali ako je podigao potrošački kredit, pa ne može da ga vraća jer je izgubio posao, onda je nelogično da mu se pleni imovina, već bi taj dug trebalo otpisati. Zato je važno kako će to regulisati zakon. Ako nemate ovakav mehanizam, onda se dugovi restrukturiraju do beskonačnosti, što ni dužniku ni poveriocu ne rešava problem. Lični bankrot svuda postoji, ali se uvek gleda da se izbegne, jer ne treba dozvoliti dužničko ropstvo – da neko za svoj dug garantuje maltene krevetom i frižiderom – kaže Gligorov, koji smatra da ako je neko „od kredita kupovao hranu, nije logično da mu se zbog toga plene stvari po kući“.

– Lični bankrot bi trebalo da bude način da se smanji dužnička obaveza, a ne toliko da se ljudima pleni imovina – zaključuje ovaj stručnjak.

Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije, podseća da je ova institucija još pre četiri godine, to jest pre nego što su u uvedeni sudski izvršitelji, predlagala da se prvo usvoji zakon o ličnom bankrotu.

– Sada je neophodno da se zakon koji reguliše rad sudskih izvršitelja prvo izmeni pa da se tek onda uvodi lični bankrot, jer mi ne možemo da dozvolimo da sudski izvršitelji, kao što je sada, dolaze kod ljudi koji su socijalni slučajevi da im plene imovinu – kaže Papović.

Prema njegovim rečima, lični bankrot u Srbiji mora da bude uređen onako kako postoji u „svom normalnom svetu“, što između ostalog podrazumeva i mogućnost otpisa dela dugova, kao što je uradila i Hrvatska, koja je nedavno   ovaj zakon.

– Ali, pre toga moramo imati jasne kriterijume po kojima će se te odluke donositi. Moramo imati urađene socijalne karte, bez kojih se ova pitanja ne mogu rešavati – kaže Papović.

Lični bankrot u SAD i EU

U svetu postoje razni modeli ličnog bankrotstva. Najpovoljniji za dužnika je verovatno američki model, vrlo sličan korporativnom bankrotstvu, kada se iz imovine prezaduženog građanina izuzimaju neophodne stvari, što u Americi uključuje i kuću za stanovanje ili bar njen deo. Ostatak imovine se prodaje, od dobijenog novca se isplaćuju dugovi, posle čega se sav preostali dug otpisuje i građanin normalno nastavlja život. Amerikanci ovaj model nazivaju „fresh start“, novi početak. Sličan sistem postoji i u Kanadi, dok u Evropi mehanizmi prilično variraju od zemlje do zemlje. Ipak, zajedničko za mnoge od njih je da se prezaduženim građanima dodeljuje „stečajni upravnik“ da upravlja njihovom imovinom. Određuje se iznos plate koju dužnici moraju da redovno izdvajaju za vraćanje dugova u određenom periodu – koji u zavisnosti od zemlje varira od dve, tri godine, pa do čak 10 godina u nekim slučajevima. Nakon isteka tog perioda, u većini zemalja postoji mogućnost da se dužniku otpiše sav preostali dug (ne računajući recimo alimentaciju i slične obaveze), ako je do tada redovno izmirivao obaveze, aktivno tražio posao (ako je bio nezaposlen pre toga), nije se dodatno zaduživao, i tome slično. U nekim slučajevima se imovina dužnika prodaje u toku procedure ličnog bankrota, a nekada ne. U većini zemalja postoji obaveza dužnika i poverioca da pre proglašenja bankrota pokušaju da postignu dogovor oko otplate. Ideja ovakvih sistema je da se kreditori stimulišu da u startu pažljivije biraju klijente kojima će pozajmljivati novac, jer imaju daleko veću sposobnost da procene rizik od samih građana koji uzimaju kredite, dok se savesnim građanima koji su zapali u finansijske neprilike (recimo zbog gubitka posla) pruža šansa da nastave normalan život bez ugrožavanja egzistencije.