Visoki porezi zatvaraju firme

Osim povećanja osnovica, privrednici se žale i na brojne nelogičnosti u određivanju zona, zbog čega su mnogi dobili i do deset puta veće račune, u zavisnosti od toga u kom delu grada posluju.

– Kancelarijski prostor u zgradi koja je izgrađena 1963. kada je kupljen koštao je 700 evra po kvadratnom metru, i po toj fakturi je Poreska uprava računala visinu poreza na imovinu. Sada Grad Beograd taj isti prostor procenjuje na 2.000 evra po kvadratu i to bez obzira na to da li je u pitanju kancelarija ili podrum. Kao firma koja izdaje kancelarijski prostor, plaćamo najpre 20 odsto i još oko 15 odsto poreza na dobit od izdavanja, a na kraju još 15 odsto kada treba da podignemo novac. Uz režijske troškove i činjenicu da veći deo tog prostora uglavnom stoji prazan, teško da može da se opstane, jer gotovo sva zarada odlazi državi – kaže jedan od privrednika.

Nezadovoljne su i vojvođanske firme, jer je, kako tvrde, zemljište u pet gradskih zona na koliko je podeljen Novi Sad, uglavnom precenjeno.

– Zemljište koje smo kupili na licitaciji od Grada po ceni od 17 evra po kvadratnom metru Grad je sada procenio na sedam puta veću cenu. Sada gradska vlast, da bi izašla iz situacije koju je sama kreirala, zahteva da sudski veštaci procene vrednost tog zemljišta. Takođe, Grad planira da veliki deo zemljišta na kome ima oko 100 poslovnih objekata prekomponuje u poslovnu zonu, gde je kvadrat procenjen na 30.000 dinara. Kolega koji vodi jednu od većih transportnih firmi treba da plati godišnji porez na istu površinu zemljišta 22.000 evra, koju firma koja se bavi istim poslom u Čačku plaća 1.000 evra. A hektar najkvalitetnije zemlje ovde košta 10.000 evra – kaže jedan od novosadskih privatnika, koji nije želeo da mu se pominje ime zbog straha od moguće reakcije lokalnih vlasti.

Ekonomista Đerđ Pap objašnjava da iako bi sadašnji način utvrđivanja visine poreza trebalo da dovede do prave tržišne vrednosti imovine, u praksi to nije tako.

– Porez se sada utvrđuje na tržišnu umesto na knjigovodstvenu vrednost, ili procenom od strane vlasnika firmi kroz određenu proceduru, ili odlukama lokalne samouprave, gde se utvrđuje zone. To bi trebalo da dovede do realne tržišne cene, međutim, u praksi se javljaju veliki problemi. S obzirom na to da se radi o velikom broju obveznika ne radi se individualna procena te poreske obaveze, pa se dešava da u istoj zoni novoizgrađeni i stari objekat imaju istu tržišnu vrednost. Iako postoji amortizacija, u praksi je i tako stari objekat precenjen u odnosu na stvarnu vrednost. Dodatno, kada se u odluci promaši svrstavanje po zonama, što se dešavalo u Novom Sadu, dobija se ta nelogična osnovica koja je velika. Zato je pogrešno što se došlo do tog načina oporezivanja. Treba oporezivati tamo gde prihod nastaje, ako su prihodi nezakonito stečeni to treba dokazati i oduzeti, a ne kažnjavati sve – smatra Pap.