Praznici u čast običnih ljudi i prirode

Aleksej Kišjuhas: Japan na prvi pogled (30)

Redovni kolumnista Danasa, sociolog iz Novog Sada Aleksej Kišjuhas (1983), bio je jedan od učesnika desetodnevnog studijskog putovanja u Japan za mlade iz jugoistočne i istočne Evrope u organizaciji japanskog ministarstva inostranih poslova. Preporučila ga je ambasada te zemlje u Beogradu, upravo na osnovu njegove saradnje u našem listu.

Objavljujemo izvode iz dnevnika koji je vodio na tom putovanju.

Zapravo, šta se praznuje u Japanu? Odgovor na ovo pitanje je veoma inspirativan, ponajpre zbog oštrog kontrasta s našim društvom.

Japanci imaju četrnaest nacionalnih praznika tokom godine. Prvog januara je Nova godina, prilično važan praznik za Japance. Drugog ponedeljka u januaru slavi se Dan sazrevanja. Ovog dana se čestita svima onima koji su postali punoletni (napunili 20 godina) da bi se ohrabrili da preuzmu odgovornost za svoj život. Divno, zar ne? Zatim sledi jedanaesti februar, Dan osnivanja nacije, patriotski praznik zasnovan na mitologiji. Oko dvadeset i prvog marta, Japanci slave prolećnu ravnodnevnicu. Trećeg maja slavi se Dan ustavnosti. Četvrtog maja sledi još jedan praznik u vezi s prirodom: Dan zelenila, tokom kojeg se slavi jedinstvo ljudi sa prirodom. Odmah sutradan, petog maja, sledi Dan dece, kada se proslavlja zdrav razvoj dece, njihova dobrobit i njihova ličnost. Trećeg ponedeljka juna je Dan pomorstva, odnosno Dan zahvalnosti Japana okeanu i morima. Treći ponedeljak septembra rezervisan je za narednu starosnu grupu: Dan poštovanja starih, kada im se izražava zahvalnost i želi dug život. Oko dvadeset i trećeg septembra, očekivano, u Japanu se proslavlja jesenja ravnodnevnica. Drugi ponedeljak u oktobru je Dan sporta, a treći novembar Dan kulture. Dvadeset i trećeg novembra pada Dan zahvalnosti radnicima i radu, kada se izražava poštovanje prema radu, proizvodnji, zahvalnosti za tuđi trud. Konačno, slavi se i 23. decembar kao carev rođendan, što je promenljivi datum, prema tome kada se aktuelni car rodio, naravno.

Šta ovde ubada oko, barem nekom iz Srbije? Zapanjujuće odsustvo verskih (nijedan) i političkih praznika (dva ili tri). Svi ostali, njih jedanaest, sekularni su i tiču se proslave prirodnih fenomena, proslave (svih generacija) običnog čoveka, odnosno proslave svakodnevnog života. Iako se sve može interpretirati politički, državno slavljenje ravnodnevnice, zelenila ili mora – svakako mnogo govori o karakteru nekog društva. Većina ovih praznika uspostavljena je nakon Drugog svetskog rata u skladu s doktrinama pacifizma i nenasilja, te konteksta ekonomskog razvoja. I naravno da ništa nije slučajno. Međutim, ovakav odabir državnih svetkovina odličan je indikator nastojanja i suštine te države i društva.

Konačno, možda i najvažnija svetkovina u Japanu je Hanami, koja se obeležava tokom ranog aprila. Rečje o običaju uživanja u lepoti cveća, ponajviše procvetalog trešnjinog cveta. U danima oko ovog praznika, jedino se meteorolozi preznojavaju od muke, jer je njihov zadatak da ukažu i obznane kojeg će tačno dana trešnjini cvetovi biti najlepši, odnosno procvetali taman onoliko koliko treba. Tog dana se takođe ne radi, a japanske porodice odlaze na piknik u parkove, gde se sedi na ćebetu, jede, pije, peva i gleda lepota trešnje u cvatu. Uzgred, za Dan zaljubljenih, u Japanu su žene te koje muškarcima kupuju čokolade kao znak simpatije.

Dok razmišljam o ovoj praksi osnaživanja žena, shvatam da je poseta Sanđusangen-dou istovremeno bila poslednji element našeg programa. Da me sada čeka pakovanje i odlazak kući. Naravno, sve je proletelo poput Šinkansen koji nas čuvenom stazom iz Kjota vozi za Tokio. U Tokiju imam vremena za još jedno, poslednje piće u Japanu. Vozim se većtako divno poznatim tokijskim metroom, i osećaj je odličan. Glasno slušajući Turbonegro sa slušalica, „Get it on“, „Are You Ready“ i „Denim Demon“, šibajući ka Šinđuku i kafeu u kojem ću ispiti svoje poslednje pivo u ovoj fantastičnoj zemlji. Nadam se, ne i baš sasvim poslednje. Dok obećavam sebi da ću se vratiti, sa izvesnom setom gledam u vlažni peškirićza ruke koji sam dobio od konobara: ovaj me običaj kod kuće neće čekati.

Nastavlja se

Praznici u čast običnih ljudi i prirode

2301 Svetkovina za sve generacije: Hanami, dan kad je trešnjin cvet najlepši

Aleksej kiŠjuhas: Japan na prvi pogled (30)

Redovni kolumnista Danasa, sociolog iz Novog Sada Aleksej Kišjuhas (1983), bio je jedan od učesnika desetodnevnog studijskog putovanja u Japan za mlade iz jugoistočne i istočne Evrope u organizaciji japanskog ministarstva inostranih poslova. Preporučila ga je ambasada te zemlje u Beogradu, upravo na osnovu njegove saradnje u našem listu.

Objavljujemo izvode iz dnevnika koji je vodio na tom putovanju.

Kakav je, onda, šintoistički obred u hramu, šta se ima raditi kada obični vernik dođe u šintoistički hram (ili, preciznije, svetilište)? Vrlo je jednostavno. Prvo, baci se novčićod pet jena (par evro centi) u za to predviđenu drvenu kutiju. Drugo, zazvoni se zvonom koje je pored. Treće, dvaput se pokloni glavom. Četvrto, dvaput se zatapše rukama. Peto, pokloni se još jednom. I to bi bilo to. Hramovi se posećuju relativno retko, ne postoji zapovest za posetom jednom nedeljno. Ovo se čini kada je Nova godina, kad se rodi dete i prilikom nekih praznika.

Zapravo, šta se praznuje u Japanu? Odgovor na ovo pitanje je veoma inspirativan, ponajpre zbog oštrog kontrasta s našim društvom.

Japanci imaju četrnaest nacionalnih praznika tokom godine. Prvog januara je Nova godina, prilično važan praznik za Japance. Drugog ponedeljka u januaru slavi se Dan sazrevanja. Ovog dana se čestita svima onima koji su postali punoletni (napunili 20 godina) da bi se ohrabrili da preuzmu odgovornost za svoj život. Divno, zar ne? Zatim sledi jedanaesti februar, Dan osnivanja nacije, patriotski praznik zasnovan na mitologiji. Oko dvadeset i prvog marta, Japanci slave prolećnu ravnodnevnicu. Trećeg maja slavi se Dan ustavnosti. Četvrtog maja sledi još jedan praznik u vezi s prirodom: Dan zelenila, tokom kojeg se slavi jedinstvo ljudi sa prirodom. Odmah sutradan, petog maja, sledi Dan dece, kada se proslavlja zdrav razvoj dece, njihova dobrobit i njihova ličnost. Trećeg ponedeljka juna je Dan pomorstva, odnosno Dan zahvalnosti Japana okeanu i morima. Treći ponedeljak septembra rezervisan je za narednu starosnu grupu: Dan poštovanja starih, kada im se izražava zahvalnost i želi dug život. Oko dvadeset i trećeg septembra, očekivano, u Japanu se proslavlja jesenja ravnodnevnica. Drugi ponedeljak u oktobru je Dan sporta, a treći novembar Dan kulture. Dvadeset i trećeg novembra pada Dan zahvalnosti radnicima i radu, kada se izražava poštovanje prema radu, proizvodnji, zahvalnosti za tuđi trud. Konačno, slavi se i 23. decembar kao carev rođendan, što je promenljivi datum, prema tome kada se aktuelni car rodio, naravno.

Šta ovde ubada oko, barem nekom iz Srbije? Zapanjujuće odsustvo verskih (nijedan) i političkih praznika (dva ili tri). Svi ostali, njih jedanaest, sekularni su i tiču se proslave prirodnih fenomena, proslave (svih generacija) običnog čoveka, odnosno proslave svakodnevnog života. Iako se sve može interpretirati politički, državno slavljenje ravnodnevnice, zelenila ili mora – svakako mnogo govori o karakteru nekog društva. Većina ovih praznika uspostavljena je nakon Drugog svetskog rata u skladu s doktrinama pacifizma i nenasilja, te konteksta ekonomskog razvoja. I naravno da ništa nije slučajno. Međutim, ovakav odabir državnih svetkovina odličan je indikator nastojanja i suštine te države i društva.

Konačno, možda i najvažnija svetkovina u Japanu je Hanami, koja se obeležava tokom ranog aprila. Rečje o običaju uživanja u lepoti cveća, ponajviše procvetalog trešnjinog cveta. U danima oko ovog praznika, jedino se meteorolozi preznojavaju od muke, jer je njihov zadatak da ukažu i obznane kojeg će tačno dana trešnjini cvetovi biti najlepši, odnosno procvetali taman onoliko koliko treba. Tog dana se takođe ne radi, a japanske porodice odlaze na piknik u parkove, gde se sedi na ćebetu, jede, pije, peva i gleda lepota trešnje u cvatu. Uzgred, za Dan zaljubljenih, u Japanu su žene te koje muškarcima kupuju čokolade kao znak simpatije.

Dok razmišljam o ovoj praksi osnaživanja žena, shvatam da je poseta Sanđusangen-dou istovremeno bila poslednji element našeg programa. Da me sada čeka pakovanje i odlazak kući. Naravno, sve je proletelo poput Šinkansen koji nas čuvenom stazom iz Kjota vozi za Tokio. U Tokiju imam vremena za još jedno, poslednje piće u Japanu. Vozim se većtako divno poznatim tokijskim metroom, i osećaj je odličan. Glasno slušajući Turbonegro sa slušalica, „Get it on“, „Are You Ready“ i „Denim Demon“, šibajući ka Šinđuku i kafeu u kojem ću ispiti svoje poslednje pivo u ovoj fantastičnoj zemlji. Nadam se, ne i baš sasvim poslednje. Dok obećavam sebi da ću se vratiti, sa izvesnom setom gledam u vlažni peškirićza ruke koji sam dobio od konobara: ovaj me običaj kod kuće neće čekati.

Nastavlja se