Japanska pankerka i njena baka iz unutrašnjosti

Aleksej Kišjuhas: Japan na prvi pogled (31)

Redovni kolumnista Danasa, sociolog iz Novog Sada Aleksej Kišjuhas (1983), bio je jedan od učesnika desetodnevnog studijskog putovanja u Japan za mlade iz jugoistočne i istočne Evrope u organizaciji japanskog ministarstva inostranih poslova. Preporučila ga je ambasada te zemlje u Beogradu, upravo na osnovu njegove saradnje u našem listu.

Objavljujemo izvode iz dnevnika koji je vodio na tom putovanju.

Dok sedimo na aerodromu u Frankfurtu, s televizora na plafonu kreću vesti na Deutsche Welle u 21 sat. Na onoj trčećoj traci ispod slike čitamo vest da je Srbija usvojila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Baš lepo, pomišljam. Sledeća vest je nešto oko Perveza Mušarafa. I uprkos lepoj vesti i samim tim lepom dočeku od strane Srbije, moje su misli radije usmerene ka Japanu. Skoro naglas razmišljam: ova je prelepa i predivna zemlja u mojoj malenkosti istinski stekla velikog prijatelja.

A tokom dugog leta od Japana ka Frankfurtu, jednako dugo sam razmišljao o još nečem. Bazični i neverovatno značajni utisak koji mi se u Japanu nepovratno zavukao pod kožu tiče se obilja naših međusobnih sličnosti, a ne razlika. Uostalom, ovo stoji čak i u knjizi-vodiču koju sam nosio sa sobom: jedinstvenost i neobičnost „Japanaca“ je omiljena tema kako Zapadnjaka tako i samih Japanaca. Dok, zapravo, „Japanci“ ili „japanski mentalitet“ ne postoje. Postoji 127 miliona pojedinaca u Japanu, sa svojim jedinstvenim osobinama, karakterima, interesovanjima i navikama. Kao i, uostalom, svuda na svetu. Iako zvuči kao otrcana fraza, ovo je ne čini manje istinitom.

Kulturni relativizam nije naročito plodna strategija. I ovo sam iskusio iz prve ruke. Japanska pankerka iz Tokija biće puno sličnija pankeru iz Londona nego svojoj baki koja je ostala u svom rodnom mestu na selu. Isto važi i za brokera s tokijske berze: sličniji je onome sa potres(e)nog Volstrita nego mnogim svojim zemljacima. A isto važi i za spomenutu japansku baku: i ona je u puno bližim kulturološkim vezama s bakama po selima Vojvodine nego što se to može činiti na prvih par pogleda.

Sasvim je uobičajeno da se posetioci bilo koje zemlje, čak i onih u okruženju, fokusiraju na međusobne razlike. Jednostavno, to je ono što primećujemo, što nam trenutno zaokupi misli. Međutim, tada propuštamo razmisliti o ogromnom broju sličnosti. Da, Japanci voze levom stranom, ali zato imaju raskrsnice, semafore, zebre na pešačkim prelazima, pravila prvenstva, automobile, pešake i bicikliste, kao i svi mi ostali. Tako je, klanjaju se prilikom pozdrava, a ne rukuju ili mašu rukom. Ali, i u Japanu postoji specifični gest kojim se označava početak i kraj interakcije – kao i svuda na svetu. Kakav će konkretan oblik imati taj gest zapravo i nije toliko bitno. Jeste, njihovi nacionalni simboli su cveće, a naši su orlušine, ali delimo postojanje simbola, kako nacionalnih tako i ostalih. U Japanu imaju lična imena i prezimena, lidere, statuse, tabue, dele se po polu i godištu, stupaju u brak, žive u porodicama, seks obavljaju u privatnosti, poznaju stid, ponos i ljubav, razmenjuju darove, proizvode i cene umetnost, pevaju i plešu, šminkaju se i sređuju frizure, imaju zajedničke porodične ručkove, zbijaju šale i pričaju viceve. Čak i u desetak dana, čovek čiji um nije opterećen nacionalnim ili kulturnim razlikama shvati da ima posla sa ljudima čije su misli i osećanja iznenađujuće, čak dosadno, slični našim.

U ovdašnjoj popularnoj imaginaciji, Japan neretko služi kao izvesno antimesto, kao sušta suprotnost svemu ovdašnjem (što je neretko stvar za pohvalu). Pošto je malo ko sa ovih prostora imao to zadovoljstvo da Japan zaista i poseti, šta god se o njemu kaže, biva primljeno bez skepse. Svi poznajemo ove stereotipe: u Japanu se radi trideset časova dnevno, samoubija zbog kašnjenja vozova, i tako to. Iako postoje izvesni „samo u Japanu“ momenti koji umeju ubosti oko, moje iskustvo je da Japan nije značajno neobičan ili neprobojan za nekoga iz Srbije. Uostalom, ovo nam je rekla i K., hrabra žena koja je preživela napad na Hirošimu: „Ljudi su ljudi. Ljudi su svuda isti“, i to u kontekstu odnosa stanovništva Amerike i Japana, bez trunke patetike. Zaista, Japanci imaju puno više sličnosti sa ostatkom sveta nego što imaju razlika. Ljudi su zaista pre svega prvo ljudi, a potom sve ostalo.

 Kraj