Prosvećeni tribalizam ili kritički liberalizam

LI HERIS: Samoubistvo razuma (44)

Li Heris je američki pisac o čijem životu i radu nema mnogo podataka. Zna se da je pohađao protestantsku bogosloviju, nekoliko godina pisao romane misterije, radio kao staklorezac, da bi najzad počeo da piše filozofske tekstove koji su privukli izuzetnu pažnju čitalaca na Zapadu.

Godine 2004. objavio je knjigu Civilizacija i njeni neprijatelji: Sledeća faza istorije. Često piše za Polisi rivju, konzervativni časopis Institucije Huver, on-lajn izdanje Volstrit džornela „Opinjon džornel“, on-lajn magazin TSCDaily.com i druga štampana i on-lajn izdanja.

Prosvećeni tribalizam zadržava plemensku razliku između Nas i Njih, ali osnova ove razlike je da naše veštačko pleme sačinjavaju ljudi koji su odlučni da sačuvaju našu istorijski jedinstvenu rasprostranjenu kulturu razuma. Svi članovi našeg plemena prihvataju da se uzdrže od fanatizma, prihvataju da se obavežu na univerzalno poštovana i neutralna pravila razumnog ponašanja u rešavanju svojih sporova i razlika. Oni se uzdržavaju od upotrebe nasilja i masovne histerije u ostvarenju svojih političkih ciljeva; slažu se da se ne slažu i poštuju gledište drugih u svojoj zajednici, čak i kad su lično protiv toga. Oni pokušavaju da vide stranu priče drugog čoveka.

Ali upravo zato što su svi članovi našeg plemena spremni da sebi nametnu ove univerzalne standarde razumnog ponašanja, oni će biti potpuno svesni koliko se razlikuju od onih kultura čiji članovi odbijaju da poštuju takav univerzalni kod razumnog ponašanja i koji smatraju da mogu slobodno koristiti nasilje, zastrašivanje, nemire, fanatičnu netoleranciju i terorizam kako bi ostvarili svoje posebne i problematične programe. Naše pleme će zato voditi polusvesno osećanje sopstvene svetske istorijske izuzetnosti; ono smatra da je etički superiorno u odnosu na ona plemena u kojima je fanatizam potpuno neobuzdan, gde pojedinci mrze i ubijaju druge članove sopstvene zajednice zbog rase, etničkog porekla ili sektaških opredeljenja. Pored toga, zbog ove svesti o sopstvenoj izuzetnosti, prosvećeni tribalizam neće biti naveden da zaboravom prihvati stav da kultura nije važna ili da svi ljudi zaista žele iste stvari – oni mogu želeti iste stvari, ali su mnogi vrlo radi da koriste nasilne i varvarske metode da ih steknu, a upravo je korišćenje tih metoda naše pleme zabranilo svim svojim članovima.

Druga paradigma, kritički liberalizam, jeste oblik liberalizma koji je odbacio sve utopijske sheme širenja liberalističkog etosa širom sveta brzim rešenjima, kao što je organizovanje „slobodnih i poštenih“ izbora. To će biti liberalizam koji je postao svestan svojih izuzetnih istorijskih korena – liberalizam koji shvata da zakoni i forme ne stvaraju liberalno društvo sačinjeno od razumnih ljudi. Osim toga, to će biti borbeni liberalizam koji odbija da toleranciju primenjuje na one što nisu spremni da tolerišu druge. I još, to mora biti liberalizam koji priznaje da ima svetu dužnost da usadi sopstveni etos u buduću generaciju, što je drugi način da se kaže da mora odbaciti zapadne tendencije prema stvaranju carpe diem kulture u kojoj pojedinac nema višeg cilja od onog da sledi svoju sreću.

Kritički liberalizam, međutim, ne treba gledati kao antitezu prosvećenom tribalizmu. On takođe počinje priznavanjem da je rasprostranjena kultura razuma izvanredno dostignuće; on će takođe nedvosmisleno zahtevati da svi članovi naše zajednice igraju po istim univerzalnim pravilima razumnog ponašanja. I on će izbeći samoubistvo razuma insistiranjem da neće biti tolerisan niko ko nije spreman da igra po pravilima tolerancije. On takođe neće nalaziti opravdanje za fanatizam ili pribegavanje nasilju i zastrašivanju. Ali od prosvećenog tribalizma ga razlikuje duboko ubeđenje da univerzalna pravila koja rukovode ponašanjem našeg plemena, mada istorijski jedinstvena za našu kulturu, treba proširiti što je više moguće, u nadi da će jednog dana sve kulture rukovoditi ista univerzalna obaveza postupanja po kanonima razumnog ponašanja. Stoga, dok je prosvećeni tribalizam zadovoljan samo zaštitom i odbranom naše izuzetne kulture razuma, kritički liberalizam će biti inspirisan misionarskim podsticajem da izgradi kosmopolitsku kulturu razuma koju će jednog dana, možda u dalekoj budućnosti, svi ljudi i žene na planeti biti spremni da prihvate.

Mada se prosvećeni tribalizam i kritički liberalizam mogu razlikovati kad se radi o ostvarljivosti ekspanzije njihove istorijski specifične kulture razuma širom planete, neće doći u sukob oko potrebe da svoju jedinstvenu kulturu razuma zaštite od mogućnosti da bude ugrožena ili potkopana nekim apstraktnim idealom tolerancije koji tolerantne ljude i žene prisiljava da tolerišu one što nemaju interesa za tolerisanje drugih.

Svi što se opredele za prosvećeni tribalizam i kritički liberalizam moraju poštovati ista pravila i moraju insistirati da ih i svako mora poštovati. Slično tome, ako se želi postojanje neke rasprostranjene kulture razuma, onda oni koji su dovoljno srećni da budu članovi te kulture moraju biti podjednako kategorični u svojoj upornosti da svi drugi moraju poštovati ista univerzalna i neutralna pravila po kojima se oni upravljaju. Jer, ako se dozvole izuzimanja i izuzeci, ono što je započelo kao kultura razuma brzo će se degenerisati u ogoljenu borbu za moć, gde će na kraju neizbežno pobediti najnemilosrdniji i oni što najmanje drže do pravila, a tom pobedom uništiće samu kulturu razuma koja im je tako budalasto dozvolila da krše ova osnovna pravila.

Ukratko, tolerisanje onih koji odbijaju da igraju po pravilima razuma za razum je ništa drugo do samoubistvo razuma – a samoubistvo razuma će suočiti čovečanstvo sa sumornim izgledom povratka na brutalni zakon džungle koji je upravljao ljudskim zajednicama najvećim delom naše istorije i preistorije. Kraj