Mirovno rešenje se ne nazire

Dragan Štavljanin: hladni mir – kavkaz i kosovo (27)

Danas je u nekoliko nedelja objavio delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragana Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Istovremeno, Rusija želi da iskoristi priliku i pokaže da može da igra pozitivnu ulogu na nekoj od tačaka u bivšem SSSR. Zbog toga je posredovala u organizovanju susreta predsednika Azerbejdžana i Jermenije Ilhama Alijeva i Serža Sarkisjana novembra 2008. u Moskvi.

Prema rečima jednog azerbejdžanskkog zvaničnika, „jedan od pozitivnih efekata krize u Gruziji jeste da Kremlj sada pokušava da pokaže da u njemu ne sede ludi ljudi, već da može, takođe, da bude i dobar sused“. Moskovska deklaracija je uglavnom simboličnog karaktera, ali to je prvi akt koji su potpisali lideri Jermenije i Azerbejdžana posle 1994.

Svante Kornel, direktor istraživanja američko – švedskog Instituta za Centralnu Aziju i Kavkaz, ističe da Rusija nudi rešenje koje bi značilo gubitak nezavisnosti Azerbejdžana, kroz eventualno razmeštanje isključivo ili uglavnom njenih mirovnih snaga na spornoj teritoriji, pre svega u koridoru Lačin. Pomenuta deklaracija je očito demonstracija moći Rusije koja koristi slabosti Zapada, kao što je to pokazao avgustovski rat u Gruziji.

Na samitu OEBS-a u Helsinkiju u decembru 2008, ruski i francuski ministri inostranih poslova i pomoćnik američkog državnog sekretara, zemalja koopredsedavajućih „Minske grupe“, izdali su zajedničko saopštenje u kome pohvaljuju „Moskovsku deklaraciju“ kao „početak nove i veoma obećavajuće faze u našim zajedničkim nastojanjima za uspostavljanje mira na južnom Kavkazu“.

U međuvremenu, azerbejdžanska delegacija je u Helsinkiju uzburkala vode, predstavljajući „principe“ koje bi trebalo uključiti u konačno rešenje. Reč je pre svega o očuvanju teritorijalnog integriteta Azerbejdžana u okviru njegovih međunarodno priznatih granica. Ključni je zahtev Bakua da bude razdvojeno povlačenje jermenske armije iz sedam okupiranih okruga od ostataka mirovnog procesa. Tokom 2009. bilo je više nagoveštaja da će lideri Jermenije i Azerbejdžana napokon potpisati sporazum o „Osnovnim principima“. Međutim, 15 godina po završetku rata još se ne nazire rešenje.

Pristup velikih sila, po mišljenju analitičara iz Jerevana Mikaela Zolijana uglavnom polazi od takozvane „geopolitičke paradigme“, koja podrazumeva nametanje rešenja, koje je na duže staze neodrživo i predstavlja „tempiranu bombu“.

Istovremeno, pojedini zvaničnici u Bakuu, upozoravaju da će Azerbejdžan uspostaviti teritorijalni integritet „svim sredstvima ukoliko Jermenija insistira na nezavisnosti Nagorno Karabaha“.

Analitičar iz Bakua Ilgar Mamadov naglašava da Jermenija mora da povuče prvi potez: „Azerbejdžan je spreman da ponudi autonomiju Nagorno Karabahu kakvu, na primer, ima Tatarstan u Rusiji. To znači pravo Nagorno Karabaha na sopstveni parlament, zastavu, himnu, međunarodno predstavljanje, prikupljanje poreza. Preduslov za to je početak povlačenja jermenskih trupa iz Nagorno Karabaha“.

Njegov jerevanski kolega Aleksander Iskandrijan smatra da situacija podeća na varijantu Kipra pre članstva u EU: „ Azerbejdžan nije spreman za rešenje prihvatljivo za Jermeniju, kao što ni Jermenija nije spremna na kompromis“.

Budućnost je krajnje neizvesna i moguće su različite opcije. U pesimističnoj varijanti nije isključen i novi rat. Tu varijantu takozvanog „opunomoćenog rata“ mogu da podstaknu i velike sile kako bi u zavisnosti od njegovog ishoda mogli da privole jednu ili drugu stranu da potpiše sporazum o statusu Nagorno Karabaha. Kao primer se navodi prećutna saglasnost zapadnih zemalja da Hrvatska „blickrigom“ zauzme oblasti pod srpskom kontrolom.

Zapadu bi odgovaralo što hitnije rešenje statusa Nagorno Karabaha, jer bi učinilo bezbednijim energetske koridore, vodilo normalizaciji odnosa Turske i Jermenije, čime bi se smanjila zavisnost Jerevana od Moskve. Veliki je znak pitanja koliko bi to odgovaralo Rusiji. Analitičar iz Bakua Šain Abasov smatra naime da je u interesu Kremlja da sukob oko Nagorno Karabaha ostane još dugo „zamrznut“, jer bi postizanje rešenja značilo da bi Jermenija ili Azerbejdžan, a možda i obe zemlje, bile izvan njegove sfere uticaja.

Kraj