Srbokomunistički četnici

Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (6)

Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine. Knjiga se može se poručiti od izdavača Dosije studio, Braće Nedića 29, Beograd, telefoni 344 5779, 344 9927 i 242 2298.

Polako sam u svojoj pameti uobličavao vulgarnu ideju sebeljublja – ne postoje ni mržnja, ni ljubav, ni ideje, ni skrupule. Jedina svrha postojanja je preživeti i ne biti mrtav. Otad, sve češće sam u drvene klupe, stolove, u zidove zgrada urezivao svoje ime – da od mene ostane makar kakav trag. Pohodila su me često razna raspoloženja, jedino me je hrabrost mimoilazila. Otad sam zgrožen hvalospevima i samohvalospevima o junaštvu i žrtvovanju.

Drugog maja 1991. podivljala rulja u Vinkovcima, sveteći se za poraz, demolirala je sve što je vredelo a bilo je srpsko. „Domoljubi“ su blokirali kasarnu i uperili puške u nas. Isekli su nam telefonske veze, prestali da odnose i donose poštu. Struje i vode se, ruku na srce, tada nisu doticali jer je među nama, „srbokomunističkim četnicima iz takozvane JNA“, još bilo Hrvata.

Vojnici su se vraćali sa prazničnih vikenda. Probijali su se do kasarne kako su umeli i znali kroz, bukvalno, neprijateljsku blokadu. Jedan od njih, razvodnik Laris Gec iz Dervente, doneo mi je od svoje kuće na poklon rokovnik crnih korica. U tu svesku sam, krišom od drugih, sakupio svoj život od 2. maja do 20. juna 1991. Onda, kad je svako malo prekidan poštanski i telefonski saobraćaj između nas i normalnog sveta, u svesku sam trpao pisma za svog druga Dragana Vidanovića (tada studenta medicine). Na stranice ovog sećanja preneću neke, verujem, zanimljive delove iz te svoje beležnice, koja je bila svojevrstan dnevnik. Dnevnik sam počeo da pišem sedmog maja 1991. i do 20. juna sveska je bila puna. Potom sam načeo i drugu svesku. Ona se izgubila „u vihoru rata“.

Doktore,

Utorak, 7. 5. 1991, 20.30 h

…Prvi maj je još uvek međunarodni praznik rada… Kao takav je osvanuo lep i sunčan i nagoveštavao je dobar provod u krugu kasarne. (…) Sebi sam dao ‘voljno’ do 24.00 h, kad mi je počinjala noćna smena. Što po krugu, što u kantini, jedinoj svetloj tački u ovoj svetskoj rupi, proveo sam praznik vrlo neradno. Noćna smena 1. na 2. maj prošla mi je, takođe, kao od šale. Do jutra sam se samo tri puta budio. Drugog maja sam, kao prvi gost kantine, lepo postpraznično doručkovao pa sam otišao na zasluženi dnevni odmor. Tako sam prespavao krvave događaje u Borovu Selu.

Četvrtak, 9. 5. 1991.

Probuđen sam kratkim naređenjem da se pod punom ratnom spremom odmah javim na prijavnicu…

Kako je počeo lom u Borovu Selu? Koliko ja znam, u noći između 1. i 2. maja dve pijane policijske budale, u naletu uzavrelih nacionalnih osećanja i nenadane hrabrosti, svratili su u pobunjeno srpsko Borovo Selo da sa zgrade mesne kancelarije skinu srpsku i jugoslovensku zastavu i da obese šahovnicu. U Policijsku upravu u Vukovaru nisu se vratili.

U 12.00 h, ‘europski’ tačno, otpočeo je organizovan napad hrvatskih redarstvenika iz Vukovara, Vinkovaca i Osijeka (sve u svemu, oko tri stotine pedeset ljudi) na ‘nenaoružano’ srpsko stanovništvo Borova Sela. U Borovo Selo su ušetali kao na piknik i došetali do centra sela, gde ih je unakrsnom vatrom iz svog raspoloživog oružja dočekao ‘nenaoružan i na brzinu za odbranu okupljen srpski narod’.

Iz osiječkog garnizona JNA pošla je kolona tenkova i bornih kola da između sukobljenih strana napravi tampon zonu. Ali je na scenu stupilo i ‘revoltirano hrvatsko pučanstvo’ istočne Slavonije. Ne znajući šta se u Borovu Selu događa sa njihovim ‘dečkima’, meštani prvog hrvatskog sela u koje je iz Osijeka ušla kolona JNA legli su ispred tenkova, „mirno prosvjedujući glede tihe protuustavne okupacije suvjerene Hrvatske od strane srbočetničke takozvane JNA“. Tako su hrvatski građani odmogli svojim ‘braniteljima’ i učinili da očigledno lepo pripremljeni Srbi poraze napadače. Po okončanju bitke, kad je vojska posle nekoliko sati ipak ušla u Borovo Selo, na poprištu je ostalo zvanično dvanaest mrtvih hrvatskih redarstvenika.

A posle bitke? Krv. I zla krv između Hrvata i Srba. Kažu da je odbranu Borova Sela držao srpski dobrovoljački odred ‘Dušan Silni’ nekog kafedžije Mirka Jovića. Ako je to tačno, u svom uspehu Jović je kriv isto koliko i negdašnji vinkovački poštar Josip Đaja, šef vinkovačke policije, u svom porazu. Ugostitelj u odbrani pobedio je igrom slučaja bivšeg poštara u napadu. Onda se Jović vratio u svoju kafanu u Staroj Pazovi a Đaja u svoju policijsku upravu preko puta svoje pošte, a narod obe nacije ostao je u svojoj nesreći…

„…Čujemo da se do Vinkovaca relativno sigurno može doći samo jednim, poljskim putem. Svi ostali pravci su neprohodni, a barikade su gotovo u svim selima nastanjenim srpskim stanovništvom, ali i onima u kojima su Hrvati“, izveštavao je dopisnik zagrebačkog Vjesnika, u broju od 4. maja 1991. godine, u članku „Zatišje nakon krvave noći“. Na naslovnoj strani beogradske Borbe, 5. maja, crneo se naslov: „Počelo je skidanjem zastava“.

Sad mi je belodano jasno da jedan kafedžija i jedan poštar ne mogu sami započeti nikakav sukob ni u najzabačenijoj planinskoj krčmi. Onako kako je hrvatski ministar policije Boljkovac naredio Đaji da napadne, prenoseći mu pozdrave vrhovnika Tuđmana, tako je srpski ministar policije Sokolović sa buklijom ispratio dobrovoljce preko Dunava. Nastavlja se