Novi žargoni autentičnosti

Mitja Velikonja: TITOSTALGIJA (5)

„Titostalgija“ je naslov nove knjige slovenačkog kulturologa Mitje Velikonje. Kod nas je upravo objavljena u biblioteci „XX vek“ u prevodu Branke Dimitrijević. Zašto je Josip Broz Tito i dalje toliko popularan među narodima i narodnostima bivše Jugoslavije čak i trideset godina nakon smrti? Da li je reč o brendu na kome se dobro može zaraditi novac, ikoni popularne kulture? Šta je mit a šta stvarnost? Ovo su samo neka pitanja na koja odgovore traži ova zanimljiva knjiga čije delove prenosimo.

 Naime, kad u Ljubljani ili u Sarajevu slučajno naiđeš na tinejdžera u kratkoj majici s otisnutom Brozovom slikom; kad kraj nove mostarske katoličke crkve pored priveska s hrvatskim grbom, sa slikom Marije iz Međugorja i raznih svetaca i obnovljenog mosta kupiš i privesak s Brozom, a na sličnom štandu u Srbiji naiđeš na njegov bedž pored bedževa s Dražom Mihajlovićem, Mladićem, Karadžićem, Đinđićem, Če Gevarom i na slogane Bog čuva Srbe; S verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu; 101% Srbin i Ne bulji mi u sise; kad u Skoplju vidiš žene koje prose s velikim Brozovim portretom na grudima; kad u istarskim gradovima šetaš Titovim kejom; kad u Bosni čuješ da je neko Tito u smislu da je nešto posebno, car, zakon; kad izvikani slovenački nacionalist u bašti svoje vile postavi Brozov spomenik; kad je u centru Beograda cela staklena lođa u elitnoj turističkoj prodavnici posvećen knjigama o njemu (od dva različita Brozova „kuvara“ do reprinta anegdota) i Tito-suvenirima (upaljačima, stikerima, bedževima i sl.); kad u Makedoniji postoji politička stranka koja nosi njegovo ime; kad njegovu sliku viđaš na najneočekivanijim mestima, od alternativnih omladinskih klubova do starih poslastičarnica, od mehaničarskih radionica do kutaka po stanovima; kad crnogorski predsednik 2004. godine libijskom predsedniku Gadafiju poklanja jednu od Brozovih maršalskih uniformi i time ga, prema izveštavanju medija, beskrajno obraduje; kad zanesenjaci i dalje po planinama obnavljaju ogromne kamene natpise s njegovim imenom; kad se na godišnjice njegove smrti ili rođenja, a i između tih datuma, o njemu po medijima još uvek sukobljavaju mišljenja šire ili naučne javnosti – treba se zapitati zašto baš on, kako sad opet to, čemu to, kome je namenjeno?

Kod novih nosilaca ovog diskursa obično se izričito i pre svega ponavlja nešto što nazivam simptomom depolitizacije: današnje pojavljivanje Broza na raznoraznim mestima pokušava se „na silu“ depolitizovati. To navodno nema nikakve veze s politikom, on nije zanimljiv kao politička ličnost, nego su motivi potpuno drukčiji: komercijalni, sentimentalni, provokativni, zabavni i sl. Tako organizator Dana Titove kuhinje insistira da manifestacija nema nikakve veze s politikom, već je samo hteo da podseti na vremena kada se zaista dobro jelo i na 29. novembar, kada su se obavezno klale svinje. Dakle, bez politike, već samo sa dobrim jelom i raspoloženjem. I gosti su se zaklinjali da nisu došli zbog politike nego zbog ukusne hrane: uz sliku u novinama stoji komentar Ma, kakva politika…. Organizatori Tito party u Doboju 2007. takođe tvrde da ova turistička manifestacija nema ama baš nikakvu političku pozadinu, ali se nadaju da će prerasti u prigodnu turističku atrakciju koja će privući turiste iz (nekadašnje) otadžbine i iz inostranstva.. Direktor preduzeća koje flašira vodu Titov izvor kaže da odluka o prodaji vode nema nikakve veze s politikom, već je u pitanju marketinški potez radi plasmana na tržištu. Samozvani generalni konzul SFRJ iz Tivta Perković takođe uverava da štafetu organizuje samo radi negovanja kulturno-istorijske baštine i afirmisanja nekadašnjeg bratstva i jedinstva u Crnoj Gori. I to bez idolopoklonstva, ideologije i politike. Brozov imitator Godnič se isto tako zariče da ga na razne priredbe (od obeležavanja godišnjica uvođenja vodovoda do predstavljanja knjiga o cvičeku i rođendanskih proslava) ne pozivaju zbog nekakvih ideoloških poriva nego kao harizmatsku ličnost koja oslobađa ventile nostalgije.. Tako i direktorka Eurokaza/Titokaza Gordana Vnuk tvrdi da je tematizovanje Tita na festivalu bila poetska i anarhistička fantazmagorija bez ideoloških odgovora..

(Nastavlja se)