Bićemo svedoci velikih poremećaja

Amin Maluf: POREMEĆENOST SVETA (12)

Amin Maluf spada u vodeće svetske intelektualce našeg vremena. Ljubaznošću izdavača objavljujemo odlomke iz njegove knjige eseja „Poremećenost sveta“ (Laguna, prevod: Vesna Cakeljić).Ovo delo je dobitnik nagrade „Knjiga i prava čoveka“ za 2009. godinu. Na početku XXI veka svet pokazuje mnogobrojne znake poremećenosti. Intelektualnu poremećenost karakteriše razularenost u isticanju identiteta što otežava svaku harmoničnu koegzistenciju i svaku istinsku raspravu. Ekonomska i finansijska poremećenost odvlače celu planetu u zonu turbulencija sa nepredvidivim posledicama, koje su i same simptom iskrivljenosti našeg sistema vrednosti.

Svako se može smeškati ili srditi na neka preterivanja, ali niko ne može legitimno osporiti tim narodima pravo da poseduju ono što odavno poseduju narodi bogatih zemalja – frižider, mašinu za pranje rublja, mašinu za pranje posuđa, i sve proizvode koji idu uz njih; porodični automobil i lični računar; toplu vodu, čistu vodu, i obilje hrane; i takođe medicinsku negu, studiranje, zabavu, putovanja itd.

Niko danas nema moralno pravo, i niko sutra neće imati stvarnu sposobnost da liši te narodne mase svega toga – ni njihove vlade, ni supersile, niti bilo ko drugi. Osim ako neko ne htedne da nametne, na celoj planeti, krvave i apsurdne tiranije da bi vratio te narode u siromaštvo i pokornost, ne vidim kako bi se oni mogli sprečiti da čine ono što ih decenijama pozivamo da čine: da bolje rade, da zarađuju više novca, da poboljšaju svoje uslove života, i da troše, troše, troše.

Za više uzastopnih generacija, među njima i za moju, a naročito za one koje su rođene u oblastima Juga, borba protiv nerazvijenosti bila je logičan nastavak borbe za nezavisnost. Ova se čak činila lakom u poređenju sa onom što je usledila; izgledalo je da će se teška bitka protiv siromaštva, neznanja, nebrige, socijalne letargije ili epidemija odužiti vekovima. To što su najbrojnije nacije uspele uzleteti pred našim očima predstavlja neku vrstu čuda koje mene lično ne prestaje da očarava.

Rekavši ovo, dužan sam da dodam, manje subjektivnim tonom, da vrtoglavi rast srednje klase u Kini, Indiji, Rusiji, Brazilu, kao i na celoj planeti, predstavlja jednu realnost kojoj svet, onako kako on u današnje vreme funkcioniše, verovatno nije u stanju da se prilagodi. Ako tri ili četiri milijarde ljudskih bića uskoro stane da troši, po glavi stanovnika, onoliko koliko troše Evropljani, ili Japanci, a da i ne govorimo o Amerikancima, podrazumeva se da ćemo biti svedoci velikih poremećaja, kako ekoloških tako i ekonomskih. Ima li potrebe da dodam da ono što ovde pominjem ne predstavlja daleku budućnost, nego blisku budućnost, a skoro čak i današnjicu? Pritisak na prirodne resurse – naročito na naftu, slatku vodu, sirovine, meso, ribu, žitarice itd. – i borba za kontrolu nad proizvodnim zonama; upornost jednih da sačuvaju svoj deo prirodnih bogatstava, i upornost drugih da steknu svoja; imaju se tu čime hraniti bezbrojni krvavi konflikti. Kraj