Priča o Zoranu i Nikoli

Sonja Lapatanov: MAMA AFRIKA (10)

Sonja Lapatanov autor je knjige „Mama Afrika“ koju je objavio beogradski izdavač Dereta uz čije dopuštenje objavljujemo njene odlomke. Autorka tako čitaocima nudi zanimljive zapise o kenijskom tepihu od ružinih latica, o zakonima savane, o Maroku kao jezgru arapsko-islamske kulture, o hiljadu anđela Etiopije, o Veneciji Malija, o Tunisu kao kapiji Sahare, o crnim i zelenim mambama i pitonima Ugande, o senegalskoj Meki, o Gambiji kao ostrvu bambusa, o ganskom Mravogradu, o čarima Togoa i Benina…

Posle skoro dva sata prijatne plovidbe po jezeru Tana, stigli smo na poluostrvo Zegi. Cilj posete bio je manastir Ura Kidane Meret, poznat po jedinstvenom zidnom slikarstvu, freskama svetaca, scena iz njihovog života, biblijskim i scenama iz legendi. Bilo je toplo i vlažno, a put koji je vodio kroz žbunje divlje kafe, džombav i klizav. Dok nam se svaki čas tlo gubilo pod nogama, u stopu su nas pratili samozvani vodiči, prodavci suvenira i đinđuva, deca i prosjaci. Odahnuli smo tek kada smo ušli u dvorište manastira. Tamo je već bilo mnogo ljudi, žena i kaluđera u živopisnoj odeći. Samo jedna prelepa mlada žena bila je u crnini. Ahmet mi je rekao da je žena udovica i da će, kao i sve žene koje su se venčale u crkvi, zauvek nositi crninu i da više nikada neće smeti da se uda. Baš nepravedno.

Za kraj našeg putovanja ostavili smo posetu jednoj od najlepših prirodnih lepota Afrike. Do sada smo se u Etiopiji divili remek-delima za koje je zaslužan čovek, a vodopadi Tis Isat na Plavom Nilu su remek-delo za koje je zaslužna priroda. Ime vodopada znači „dim Nila“, a zbog posebnog prelamanja svetlosti u ranim jutarnjim satima, krenuli smo veoma rano put mesta Tis Abai. I gle, opet iznenađenja. Mnogi samozvani vodiči, prodavci i dokoni dečaci obratili su nam se na srpskom jeziku, hvaleći se da poznaju Zorana i Nikolu! Ubrzo smo saznali u čemu je stvar. Branu na Nilu gradio je naš Energoprojekt, a Zoran i Nikola su još tu, da bi završili neke poslove. Pošto se ovde vesti brzo šire, ubrzo su se naši ljudi pojavili i po lepom običaju, pozvali nas da posle posete vodopadu dođemo u kamp na druženje. Koliko god da su nam dosađivali, ovog puta je mnogima i te kako dobro došla pomoć malih vodiča. Mene je vodila, čuvala i pazila devojčica Zuli. Bila je brižna i pažljiva, črsto me je držala za ruku i upozoravala me je na opasna i kliska mesta. Već iz daljine se čuo huk i obrušavanje vode u provaliju. Požurile smo da bi lepotu doživele same i pre svih. Stigle smo prve na vidikovac. Naspram nas se ukazao božanstveni prizor. Okruženi sočnim zelenilom, Tis Isat vodopadi u svoj svojoj veličini, prekriveni zavesom od najfinijih kapljica, s dugom po sredini. Snaga i moć, nežnost i lepota u istoj predstavi. Zuli i ja smo dugo uživale u ovom jedistvenom prizoru. Na povratku, Zuli me je poljubila, a onda mi prodala lepu malu košaricu. Zatim smo otišli u kamp Energoprojekta, na druženje sa Zoranom i Nikolom, koji su nam priredili malu zakusku. Bilo je i čvaraka!

Sutradan smo se vratili u Adis, gde smo na hotelskom bazenu od Ahmeta saznali da smo za vreme boravka u Etiopiji bili mlađi čitavih 7 godina! Budući da se vreme ovde računa po julijanskom kalendaru, umesto u 2002, živeli smo u 1995. godini. Bila je to baš lepa vest.

Kraj