Loši odnosi s novim konzulom

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Politika njegove vlade, rekao je Pil, bila je zasnovana na informacijama kojima je raspolagala. „Takva smo obaveštenja mi dobijali iz izvora na koji se možemo osloniti – od zvaničnog službenika kojeg je izabrao plemeniti lord Palmerston i kojeg smo mi zatekli kao čoveka kome je poverena briga o britanskim interesima u toj zemlji.“

S obzirom na ovakav Fonblankov stav prema novim srpskim vlastima, nije čudno što su odnosi između novog britanskog konzula i njegovih domaćina počeli loše. Ni kasnije se, međutim, oni nisu popravili. Tome je verovatno doprinela i sama Fonblankova narav. On je izgleda bio svojeglav i naprasit čovek, a prema sredini u kojoj se našao ponašao se s neskrivenim nipodaštavanjem. Srbe je nazivao rajom, a ni posle višegodišnjeg boravka u Srbiji nije mogao da se pomiri sa sredinom u kojoj je živeo. U jednom pismu Kaningu pisanom 1855. godine on se žali: „Jedna od neprijatnih dužnosti diplomatskog predstavnika u malo civilizovanoj zemlji jeste to što u njoj živi samo nekoliko ljudi od političkog značaja, čiji postupci češće zaslužuju samo komentar, ali ne i pohvalu. Zbog toga je moj zadatak često odvratan.“

Odnose između britanskog konzula i njegovih domaćina dalje su pogoršavali povremeni sukobi. Posle jednog takvog sukoba 1850. godine Fonblank je skinuo britansku zastavu sa zgrade konzulata, prešao u Zemun i neko vreme se retko pojavljivao u Beogradu. Sledeće godine nije osvetlio, kao što se očekivalo, svoju kuću na rođendan kneza Aleksandra. To je shvaćeno kao izraz nepoštovanja, pa mu je ogorčena rulja kamenicama polupala prozore. Fonblank je u znak protesta opet skinuo zastavu. Spor je izglađen prema dogovoru postignutom u Carigradu, i to tako što mu je srpska vlada uputila jedno pismo u kome je izrazila žaljenje zbog onoga što se desilo i saglasila se s time da se ponovno isticanje britanske zastave na zgradi konzulata u Beogradu pozdravi topovskim pucnjima. Vlasti, međutim, nisu prihvatile dodatni Fonblankov zahtev da se za tu priliku topovi izvuku iz kasarne i primaknu bliže njegovoj kući.

Samo nekoliko meseci kasnije izbio je novi sukob, ovoga puta u vezi s jednim trgovcem Cincarinom, koji je imao britanski pasoš. Fonblank je protestovao kod srpske vlade, tvrdeći da je policija koja je isleđivala trgovčev slučaj loše postupala s njime, pa je čak zapretio da će opet spustiti zastavu. Četiri godine kasnije Fonblank je istukao dvojicu Beograđana, ali njihova tužba je ostala bez rezultata jer vlasti nisu htele da se zamere Britancima.

Prema svojim sunarodnicima koje bi put naneo u Beograd Fonblank se ponašao drukčije, što pokazuje da je umeo da bude, bar kada nije bila u pitanju „raja“, prijatan i društven čovek.. Englezi koji ga pominju puni su hvale za njegovu društvenost i gostoprimstvo. Putnik V. V. Smit, koji ga je upoznao u Zemunu, hvali ga kao gostoprimljivog i kultivisanog čoveka. Arčibald Pejton, koji je tokom svog boravka u Beogradu 1843. godine često bio s njime, imao je vrlo lepo mišljenje o njemu. NJemu su naročito ostali u sećanju prijemi na kojima je bio s Fonblankom i njegova „neiscrpna duhovitost“ i dobroćudnost. On je bio svestan da su u Engleskoj Fonblankovim postupcima u svojstvu konzula stavljane ozbiljne zamerke, ali njega su, pisao je on, „oštro kritikovali oni koji pretpostavljaju da su taktike partija na Istoku kao u Engleskoj, sve pošteno i otvoreno; ali gospoda koja sede lagodno kod kuće tamo neka dožive nekoliko surovih i burnih oluja koje zadese ljude koji govore i pišu neugodne istine za one koji su spremni da pribegnu svakom sredstvu da bi ostvarili neki politički cilj, i pevaće drugu pesmu.“ Teško je reći da li ovu kriptičnu rečenicu treba shvatiti kao pohvalu ili opravdanje. DŽon Berik Harvud, jedan od engleskih putnika u našim krajevima, upoznao je Fonblanka u Beogradu 1850. godine i bio je toliko oduševljen njime da mu je posvetio svoj putopis. Harvud ga opisuje kao čoveka gostoprimljivog, izvanredno ljubaznog i krajnje uglađenog ophođenja, koji dokazuje da se za engleskog džentlmena može jamčiti da će ostati savršen u svakom okruženju. O Fonblanku pohvalno govori i putnik i diplomata DŽems Henri Skin, koji je boravio neko vreme u Srbiji 1850-1851. godine. „Naš generalni konzul u Beogradu, g. Fonblank, mnogo je doprineo da mi vreme tokom boravka u tom gradu brzo prođe. Prijatni i zanimljivi razgovori s njime, ne samo o lokalnim prilikama nego i o bilo kakvoj temi koja bi iskrsla, bili su nepresušni izvor kojim sam se u velikoj meri koristio. On me je i upoznao s mnogim osobama, čije mi je društvo bilo i zabavno i poučno“. Među njima, međutim, Skin ne pominje nijednog domaćeg žitelja, nego uglavnom druge konzule.

Nastavlja se