Apisov politički uticaj počeo je da opada

Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (2)

Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se i izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić – Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.

Od oktobra 1912. pa do kraja jula 1913. pukovnik Apis se nalazio na lečenju posle teške malteške groznice. Aleksandar je o svom trošku doveo jednog berlinskog specijalistu da pregleda Apisa. Ali čim se Apis vratio u Beograd i počeo da obavlja svoju novu dužnost u Generalštabu, dužnost načelnika Obaveštajnog odeljenja, odnosi između njih su se ponovo zaoštrili. Slobodan Jovanović smatra da je od jeseni 1913. Apisov politički uticaj počeo da opada. Pre nego što je Aleksandar počeo da se meša u vojne poslove, svi oni koji su tražili protekciju okupljali su se oko pukovnika Apisa. A sada su ti isti ljudi polako ali sigurno prelazili na Aleksandrovu stranu. Krug oko Apisa se sveo na njegove prave prijatelje. Rat je nemilosrdno kosio oficire, što je značilo smanjivanje broja Apisovih pristalica. Jednom prilikom 1914. godine, Apis je ovako opisao Slobodanu Jovanoviću šta on zaista misli o Aleksandru:

„‘Aleksandar je Karađorđević, a Karađorđevići ne umeju da prave prijatelje. Ničije prijateljstvo on ne ceni… Od ljudi on ne traži odanost, već udvorništvo, a ja udvorica nisam. Ja sam dao dinastiji dovoljno dokaza svoje vernosti. Ako se od mene traži da Prestolonasledniku izuvam još i čizme – e lepo, ja to neću, i ne mogu! Eto mu za to posilni.’ Apis se, preko običaja, stao uzrujavati; njegova prostrana prsa kao da je podi lazila drhtavica – i ja sam za trenutak, mesto običnog svakodnevnog Apica, gledao jednoga plahovitog i ponosnog čoveka, svesnog svoje vrednosti i svoje moći. Gledajući ga onako krupna i teška, meni je dolazila misao da bi njemu udvornička pregibanja bila kako moralno tako i fizički nemogućna.“

Slobodan Jovanović je ukazao i na raspoloženja prema Aleksandru među Apisovim pristalicama:

„Odnosi između crnorukaca i Prestolonaslednika nisu bili sasvim prekinuti, ali su prolazili kroz tešku krizu. Crnorukci su tvrdili da su oni načinili Aleksandra prestolonaslednikom, da oni hoće da rade s njime, ali da neće on s njima. On traži drugo društvo, i oko njega se stvara nova oficirska grupa, i to nešto od kontraća, a nešto od onih zaverenika koji su pobrkali s Apisom. Upravo, ko god nije više mogao ili hteo s Apisom, trčao je ka Prestolonasledniku.“

Nastavlja se