Apisu su sudili prijatelji

Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (22)

Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić – Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.

Treće pitanje, koje se odnosilo direktno na sarajevski atentat, glasilo je: „U kom su cilju kupljeni revolveri, čiji su računi kod vas nađeni pri pretresu, ko ih je platio, od kojih novaca, i kome su dati na rukovanje?“ Na to je pukovnik Apis odgovorio: „Ja sam iz radnje gvožđarske Dragomira Zdravkovića nabavio 4 revolvera, ruski nagan, sa 400 patrona, i za njih platio 240 dinara. Taj je novac isplaćen iz poverljivog kredita, jer su ti revolveri poslati u Bosnu za naoružanje lično naših poverenika. Po računu od 3. juna 1914. godine, nije nabavljeno drugih 4 revolvera, jer taj račun nije ni isplaćen, već je samo bio izveštaj o ceni, i taj je posle zamenjen računom od 9. juna iste godine, kada je cena tih revolvera popuštena.“

Pukovniku Apisu postavljeno je još jedno pitanje:

„Otkud vam fotografije na kojoj su slikani Princip, Ciganović i Čabrinović? Otkuda vam vizitkarta Čabrinovića, u kakvim ste vezama bili sa tim licima?“

Na to je on odgovorio:

„I fotografiju tih lica i vizitkartu Čabrinovića dobio sam od pok. majora Voje Tankosića, kada sam mu kazao da to dvoje dobro čuva, ili, ako mu to nije dragoceno, da meni da na čuvanje. Nikakve veze nisam tada imao ni sa Principom, ni sa Ciganovićem ni sa Čabrinovićem. Tu fotografiju i vizitkartu dobio sam od Tankosića posle sarajevskog atentata.“

Suđenje pukovniku Apisu počelo je 2. aprila 1917. godine. Među sudijama bilo je i njegovih ličnih neprijatelja. Ali, 9. aprila suđenje je prekinuto, jer je optužnica bila proširena na nove optužene. Prvi je bio Rade Malobabić a drugi Muhamed Mehmedbašić. Rade Malobabić bio je optužen da je pokušao atentat na Aleksandra na dan 11. septembra (29. avgusta) 1916. godine, a da mu je Mehmedbašić bio saučesnik. U proširenoj optužnici pukovnik Apis je bio naznačen kao inicijator tog pokušaja ubistva. Atentat je, tobože, bio izvršen kod Ostrova, kada se Aleksandar vraćao s fronta, u pet časova posle podne, 11. septembra 1916. godine.

Istorijski je dokazano da pukovnik Apis nije organizovao pokušaj atentata na Aleksandra 11. septembra 1916. i da su optužbe bile izmišljene. Ali srpska tajna policija mučenjem je slomila Malobabića i on je optužio pukovnika Apisa kako je to vojni tužilac želeo. Policajci su smatrali da će uspeti da slome i Mehmedbašića, ali se uporni Hercegovac nije dao uprkos fizičkom mučenju. On je na suđenju samo rekao: „Atentat ne bih nikada učinio, jer tu nema ideje.“ Pukovnik Apis je u svojoj ćeliji, posle Mehmedbašićevog iskaza na sudu, pričao jednom oficiru stražaru, koji je o tome podneo izveštaj: „Dimitrijević govori o Mehmedbašiću ushićeno i kaže da je to tip ruskih revolucionara. Iako prost stolar, iz Stoca, ludo je nadahnut nacionalizmom, za koji je u stanju sve da uradi. Pred sarajevski atentat išao je u Ženevu, držao skupove i govorio o pokretu. I taj biser koji treba čuvati i ne mešati u naše unutrašnje stvari, eto gde sudi srpski sud.“ Rekao je da ima još takvih kao što je Mehmedbašić i naveo „Gaćinovića i druge.“ Policija je pritvorila još jednog mladobosanca, Mustafu Golubića, ali se i on junački držao i, uprkos mučenju, odbijao da lažno svedoči.

Slobodan Jovanović je pisao da se pukovnik Apis nije vešto branio na sudu. On je potcenjivao svoje protivnike i nije mogao verovati da će se oni poslužiti i najprljavijim sredstvima da bi ga srušili. Osim toga, pukovnik Apis je računao na intervenciju svojih političkih prijatelja u Britaniji, Francuskoj i, naročito, u Rusiji, pogotovu posle pada carizma. No kada je video Mehmedbašića i Malobabića na optuženičkoj klupi i kada je čuo za što ih optužuju, on je sasvim izgubio glavu. U isti mah, Aleksandar se poslužio jednim veštim trikom, koji je sproveo preko svoga glavnog političkog savetnika, generala Petra Živkovića, vođe Bele ruke. Preko jednog tamničara Živković je uspostavio vezu s Apisom i javio mu da nema razloga da brine, da će se na kraju sve lepo svršiti. A kad je optužba bila proširena na Malobabića i Mehmedbašića, Živković je Apisu stavio do znanja da se čitava stvar može odmah okončati ukoliko on ispriča sve što se odigralo u Sarajevu i opiše svoju, Malobabićevu u Vulovićevu ulogu u zaveri.

Nastavlja se