Avramović postaje „superdeka“

Mihal Ramač / 1994: Godina superdinara (2)

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama, knjige političkih eseja „Povest o početku kraja“, „S one strane snova“ i „6. oktobar“, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je televizijska serija u šest epizoda, koja je emitovana na RTV u decembru 2014. i januaru 2015. godine.

Rukovodilac tima eksperata je Dragoslav Avramović, finansijski stručnjak koji je od 1953. do 1977. radio u Svetskoj banci u Vašingtonu. Savezno izvršno veće prihvata njegov program, primena počinje 24. januara. Izjednačava se kurs dinara i marke. Propagandisti nacionalnu valutu nazivaju konvertibilnim, ili čak – superdinarom. U skladu s tim, Avramović postaje „superdeka“. Na predlog Miloševića, on je izabran za guvernera Narodne banke Jugoslavije.

Kao i sve devalvacije i denominacije proteklih godina, novi program u početku donosi samo nervozu. Zbunjeni su i bankari i trgovci i građani. Nema dovoljno novih dinara, nema ni sitnine, a prodavci neće da primaju stare novčanice.

U prve tri nedelje januara inflacija je dostigla 313 miliona odsto. U četvrtoj je iznosila samo 900 odsto. U februaru, zvanično, samo jedan odsto. U martu štamparija novca u Topčideru radi samo u jednoj smeni. U opticaju ima 280 miliona novih dinara. Zvaničnici tvrde da se u bankama može kupiti neograničena količina deviza po zvaničnom kursu. U bankama se najčešće čuje da nemaju maraka. Vlada je propisala da minimalna plata iznosi 20 dinara. Za toliko se na crnom tržištu može kupiti sedam-osam litara benzina. Četvoročlanoj porodici za normalan život potrebno je 180 dinara mesečno, od toga 140 za hranu.

U Republici Srpskoj Krajini (RSK) 23. januara održava se drugi krug predsedničkih izbora. Najviše glasova u prvom dobio je Milan Babić. Beograd ulaže sve snage kako bi obezbedio pobedu njegovom protivkandidatu Milanu Martiću, koji je voljan da izvršava sve naloge Miloševića. U kampanju se uključuju beogradski političari i novinari. Akademik Mihailo Marković izjavljuje: „Ukoliko Milan Martić bude izabran za predsednika RSK, on će najpre čeličnom metlom očistiti kriminal i stvoriti pravnu državu, a zatim Krajinu ujediniti sa Srbijom u jedinstvenu državu i predsedničku palicu predati svesrpskom vođi Slobodanu Miloševiću“. Glavno Miloševićevo oružje je televizija. Martićevi specijalci isključuju većinu predajnika TV Knin i prenose preko njih program koji na Plitvicama priprema ekipa TV Novi Sad. Udarni prilozi emituju se tek pošto ih odobri generalni direktor RTS Milorad Vučelić. U atmosferi neizvesnosti i straha Martić u drugom krugu dobija sedam hiljada više glasova od Babića i izjavljuje: „Dok je Knina biće i Martića, a dok je mene biće i Krajine“.

Uoči krajiških izbora, u Ženevi je 19. januara potpisan sporazum o normalizaciji odnosa između SR Jugoslavije i Republike Hrvatske (RH). U prisustvu Miloševića i hrvatskog predsednika Franje Tuđmana potpisuju ga ministri inostranih poslova Vladislav Jovanović i Mate Granić. U zajedničkoj izjavi ističe se da dve zemlje teže uspostavljanju dobrosusedskih odnosa i žele da doprinesu pravednom i trajnom rešenju krize na području bivše Jugoslavije, kao i ponovnom uspostavljanju stabilnosti u regionu. Analitičari procenjuju da je tim sporazumom načinjen odlučujući korak ka međusobnom priznavanju. Krajišnicima je sve jasnije da ih Beograd postepeno ostavlja na cedilu.

Otvara se Biro SRJ u Zagrebu i Ured RH u Beogradu. Za šefa jugoslovenskog Biroa postavljen je Veljko Knežević, nekadašnji direktor RTV Zagreb. U Hrvatskoj je njegovo imenovanje primljeno veoma hladno.

Nastavlja se