Beograd pokušavao da zaustavi atentatore

Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (18)

Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se i izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić – Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.

Iako se s njegovom ocenom ko su začetnici zavere nije slagao, jer je Stanojević bio naklonjeniji tezi presude Solunskog procesa, nego objektivnoj istini.

Čedomir Popović je tvrdio, prvo, da organizacija Ujedinjenje ili smrt, kao takva, nije imala udela u atentatu; drugo, da pukovnik Apis nije učestvovao u organizovanju zavere, nego da je to delo bosanskih omladinaca, koji su se obratili Tankosiću za pomoć; treće, da je pukovnik Apis pokušao da zaustavi Principa i Grabeža.

U potvrdu ove svoje teze, Popović navodi šta mu je pukovnik Apis rekao o atentatu u razgovoru 1915. godine:

„Bio sam ubeđen da je projektovani manevar u Bosni pretekst za upad Austrije u Srbiju, na čelu s glavnokomandujućim austrijske vojske, prestolonaslednikom Francom Ferdinandom. I ja sam u duši užasno strahovao od toga… A ti znaš da je, po nesreći, tada u zemlji vladalo isuviše zaoštreno stanje u pogledu političkih, unutarnjih, borbi. Kakva je bila naša vojnička situacija, to ti je poznato: mogli su pustiti samo jednu-dve konjičke divizije u Srbiju pa ne bi imao ko da ih zaustavi. Dok bi naše trupe pristigle iz južnih krajeva, Srbija bi bila pregažena. Ceo svet, pa i sami mi, našli bismo se pred svršenim činom, I zato, kada je kod mene došao jednog dana u kancelariju Tankosić, i rekao: ‘Ima nekih mladića Bosanaca, dosadiše mi moleći da im dopustim da odu u Bosnu, hoću li da ih pustim? – ja sam doista toga trenutka, ne razmišljajući dalje, kazao: Pa, pusti ih! Tankosić mi je tada rekao da ti mladići, po dogovoru sa drugovima iz Bosne, hoće da pokušaju nešto protiv Ferdinanda. Pravo da ti kažem, toga sam trenutka pomislio da je nemoguće da takav atentat uspe, i da možda neće ni doći do njega. Pretpostavljao sam da će austrijski prestolonaslednik biti tamo čuvan i osiguran da mu se ne može ništa dogoditi; u najboljem slučaju, da može doći do kakva incidenta, koji bi za njega i njegovu okolinu bio jedan memento, te da uvide da je opasno napadati na Srbiju. U svakom slučaju, nisam mogao pretpostaviti ni u snu da takav atentat može biti povodom za rat protivu Srbije…“

Popović kaže da mu je pukovnik Apis, govoreći o svojim pokušajima da zaustavi atentatore, o tome izričito rekao:

„Ipak, kada sam, posle nekog vremena, razmislio malo više o toj stvari, rešio sam da pokušam da se prebačeni mladići vrate, i da se na svaki način spreči atentat. Taj pokušaj učinjen je preko četnika Đure Šarca. Bilo je dockan. Atentatori, kako ova dvojica što su otišli iz Srbije, tako i oni koji su se zatekli u Sarajevu, nisu hteli da čuju za to…“

Tačnost ovoga Popovićevog kazivanja upotpunjuje činjenica da je Ilić otputovao u Bosanski Brod odmah pošto je 15. juna prebacio bombe i revolvere iz Tuzle u Sarajevo. O tome je Ilić opširno govorio kako u istrazi, tako i na suđenju.

Postoje i drugi dokazi, doduše, memoarskog karaktera, koji govore o tome da su iz Beograda pokušavali da zaustave atentatore.

Nastavlja se