Bitka među bibliotekarima

Erik Hobsbaum: KRAJ KULTURE (20)

Erik Hobsbaum, jedan od najvažnijih svetskih istoričara modernog doba, u svojoj testamentarnoj knjizi „Kraj kulture“ napisao je istoriju XX veka iz ugla odnosa kulture i politike i kulture i društva. Status kulture Erik Hobsbaum vidi kao ključno obeležje jednog društva i jednog vremena. Zašto je teško stanje visoke kulture danas? Kuda idu kultura i umetnost? Zašto održavati festival u XXI veku? Zašto kultura ne sme biti prepuštena samo tržištu? Zašto strahujemo za sutrašnjicu? Danas objavljuje nekoliko delova knjige „Kraj kulture“, čiji je srpski izdavač Arhipelag.

Međutim, ne samo da neki od njih – fotografski mediji i možda materijali na disketama – imaju trajnost na policama mnogo kraću od hartije, već je i napredak tehnike sada toliko brz da stvara sopstvenu zastarelost. Materijali zabeleženi na kompjuterskim disketama pre deset godina mogli su praktično da postanu nečitljivi za kompjutere iz 2002. godine, a vrlo često kompjuterski jezik na kome su bili napisani i uređaji u stanju da ih pročitaju odavno su već van proizvodnje. Ovo bi moglo da utiče na objavljivanje štiva namenjenog ograničenim i posebnim zajednicama – bar na mom polju, gde se monografije sada sve više objavljuju onlajn. Još više su u neprilici privrednici u muzičkom sektoru kojima je jasno da se temelji diskografske industrije ruše. Tehnologija i dovitljivost sada omogućavaju svakom detetu s kompjuterom da presnimava neograničene količine snimane muzike, a da ga to ništa ne košta. Osim toga, internet je postao bilo dodatak bilo zamena za druge kulturne delatnosti; izvesni izveštaji iznose da običan čitalac provodi više vremena onlajn nego s knjigom ili časopisima. Ne kažem da ovi problemi ne mogu biti prevaziđeni, a ne želim ni da vas užasavam. Ja naprosto beležim da se stvari u veku kibernetike razvijaju takvom brzinom, s takvom dramatičnošću i nepredvidljivošću u poređenju sa starim utvrđenim načinima gledanja na finansiranje kulture.

Sve ovo je važno ne samo za one koji odlučuju o raspodeli sredstava umetnosti već za sve nas. Živimo u društvu koje se tako rapidno i nepredvidivo menja da skoro ništa od onog što smo nasledili ne može se više uzimati kako gotova činjenica. Stariji među nama odgajani su u okvirima kulture stvorene od strane, i za građansku klasu XIX veka, koja je osnivala institucije i ustanovljavala javne i privatne kriterijume za konvencionalne umetnosti: zgrade i zamisao o tome šta će se u njima odvijati; tradiciju onoga šta osobe u njima rade i kako se osećaju u prisustvu „umetnosti“, samu prirodu publike. Očito, ovaj model kulture i dalje je u životu i ogromna brojna ekspanzija kulturnog turizma čak izgleda da ga pospešuje. U svakom slučaju, mi koji dolazimo na festivale kao što je ovaj Aldeburški, nastavljamo da je zastupamo. Pa ipak, ona danas predstavlja samo jedan deo – možda u stalnom opadanju – kulturnog doživljavanja. Pošto smo svi proživeli pola veka televizije i rok-muzike, to nužno obuhvata i dobar deo nešto starije publike divljenja vrednog „Vigmor hola“. I on se raspada. Koliko je od njega moguće sačuvati? Koliko od njega treba prepustiti da se utopi ili da pliva bez pojasa za spasavanje?

Ja nemam odgovore na ova pitanja, sem očite primedbe da interesi kulture ne mogu biti prepušteni slobodnom tržištu ništa manje nego interesi samog društva. Ali na pitanja nije moguće odgovarati pre nego što se ona postave, a ja se nadam da sam pomogao da se neka od njih postave.

Kraj