Bol i najteža duševna stradanja

Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (25)

Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se i izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić – Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.

Vaše Visočanstvo,

Najteži bol i najteža duševna stradanja snosim od momenta od kad mi je saopštena tužba da sam ja hteo da prospem krv Vašeg Visočanstva. Ja bih, Vaše Visočanstvo, morao biti ne čovek, ne zver, već monstrum, kad bih i pomislio da Vašoj ličnosti poželim zla. Zar ja koji sam po cele noći obilazio oko osvetljenih prozora Vaše bolesničke sobe u Beogradu, koji sam sa strahom i stegnutim srcem u Vašem predsoblju preklinjao Vaše lekare da sve čine, pa i nemoguće samo da Vaš život sačuvaju, zar bih ja Vama mogao želeti smrt?! Ti osećaji bezgranične ljubavi, koje sam prema Vašem Visočanstvu osećao, sve nade i sva maštanja moja o veličini Vašoj a za sreću Srbije i srpskog naroda, u kojima sam ja živeo toliko godina, nisu mogli proći tako lako i ostavili su u mojoj duši duboke i neizgladive utiske tako da bih ja morao biti sin paklapa da od tih osećaja, i preko njih, postanem Vaš ubica. Iako sam intrigama bio udaljen od Vašeg Visočanstva, sve te meni tako drage veze i svi ti meni dragi osećaji ostali su duboko u srcu, i ja nijednog trenutka nisam mogao pomisliti da će nekom moći pasti paklena misao na um da ja radim Vama o glavi. Samo Vaše silno dobročinstvo u mojoj bolesti bilo bi dovoljno da me obaveže zasvagda i zauvek da moj život pripada Vašem Visočanstvu i da nije bilo svih ostalih dobročinstava i znakova Vaše blagonaklonosti prema meni. Pored ovoga, ja ne mogu zaboraviti da je moja unuka, siroče Vama tako silno odanog pokoj. Glišića, dete na koje sam ja preneo svu ljubav očinsku – Vaše kumče, a u kući u kojoj sam ja odrastao ta se veza smatra svetinjom. I zar bih ja mogao i pomisliti da dignem ruku i poželim smrt kumu tog meni milog deteta, čija mi slika i sad u zatvoru stoji pred očima na mome stolu. To me, Vaše Veličanstvo, boli i ja protestujem pred Vama protestom indigniranog čoveka čiji se duševni mir može povratiti samo uverenjem da Vaše Kraljevsko Visočanstvo ne veruje u to i da je sve to delo hotimičnog ili nehotimičnog ali nesrećnog podrivanja svih veza koje me za Vaše Visočanstvo vezuju.

Ako je do ovoga došlo, stvaranje svega ovoga od strane ljudi koji meni ne žele dobro, a koji Vašem Visočanstvu time ne čine nikakvo naročito dobro, onda ja to sve razumem. A razumeti to znači preći preko toga bez ikakvog daljeg razmišljanja o tome, samo je meni za ovakvo shvatanje te stvari potrebno samo to da raspoloženje Vašeg Kralj. Visočanstva i stara blagonaklonost prema meni nije time porušena. Ja ljude razumem. Oni su mi u celoj ovoj stvari sporedni. U raspoloženju Vašeg Kralj. Visočanstva ja bih našao neiscrpan izvor snage da sve moje biće i dalje posve tim dobru Vašeg Veličanstva i onome delu kome Vaše Visočanstvo kao prvi i uzvišeni pionir teži.

Ako je do svega ovoga došlo nehotice, sticajem prilika, ja onda moram da Vaše Visočanstvo molim za kraljevski oproštaj, jer, priznajem da sam ja mnogo kriv, upravo ja sam, ako ne i jedini, a ono glavni krivac, što je došlo do ovih potresa. Kriv sam, ako ničim drugim a ono samo tim što nisam imao odlučnosti da bez ikakvih obzira i bez ikakvih mojih sitnih ličnih osetljivosti iziđem pred Vaše Visočanstvo i sve intrige u začetku uništim. Ja sam krivac što sam ostavio vremena da se na čistim stvarima i poštenim namerama mogla staložiti intriga koja je dovela do ovako teških potresa. Priznajući ovo, meni ostaje samo to da Vaše Visočanstvo molim za oproštaj i da na njega računam samo nadom da je Vaše Visočanstvo u svom srcu sačuvalo još koju kap blagonaklonosti prema meni.

Nastavlja se