Brojna pitanja za istoričare

Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (16)

Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na pitanje da li je Franc Ferdinand bio čovek koji je mogao da spase Austriju. Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.

„Ova karakterna crta je navela mnoge ljude da, ne bez razloga, sumnjaju u njegovu sposobnost da upravlja kada nastupi taj dan“? Ne treba gubiti iz vida da je ovaj sud donet nekih trideset godina pre smrti Franca Ferdinanda. Veoma angažovan u nacionalnom nemačkom pokretu, zatim blizak nacizmu, Bardolf se distancirao od nasleđa onog koji je bio njegov prvi saradnik uoči 1914. godine. Otuda kritički ton koji njegova zbirka uspomena ponekad poprima. Povrh toga, možda i nije naročito preporučljivo da se napiše previše izražena pohvala nekadašnjeg prestolonaslednika dok njegova dva sina čame u koncentracionom logoru. Mi ćemo se ipak uzdržati od kategoričkog odbacivanja ove opaske. I Broš i Bardolf su kod Franca Ferdinanda uočili težnju ka neodlučnosti koja bi se mogla, kada za to dođe vreme, pokazati kao ograničavajući faktor. Ako se zaputimo u tom smeru, bilo bi primamljivo, kao dokaz za to, tumačiti činjenicu da čak i uoči svog stupanja na presto on nije doneo odluku o sadržini svog plana delovanja. Ipak uzdržaćemo se od toga da analizu nastavimo isuviše u tom smeru. Time što bi unapred obznanio pojedinosti svojih namera, Franc Ferdinand bi sebi nepotrebno vezao ruke. On je, dakle, igrao svoju ulogu čuvajući slobodu odlučivanja. Njegov interes je bio, povrh toga, da obavije svoje namere izvesnom tajnovitošću. Bilo je važno da sačuva prednost inicijative koju bi prirodno izgubio da se prerano razotkrio.

Ova briga, da se karte ne izlože pre vremena, ne znači, dakle nužno, da je Franc Ferdinand bio neodlučan. Iz više naznaka se čak da naslutiti da se opredelio između dve opcije koje su mu bile ponuđene: novije, nepomirljive, koju podržavaju Ajhof i Bardolf, i prve, manje radikalne, čije je osnovne smernice postavio Broš 1911. godine. Franc Ferdinand je, navodno, doneo odluku u mesecima koji prethode Sarajevu. Ako se i upoznao sa planom, koji je izradio Ajhof, nije dao ni najmanji znak da se priprema da ga usvoji. Čini se, s druge strane, da je nameravao da otpusti Bardolfa, čije simpatije prema nemačkom nacionalsocijalizmu je navodno prozreo, i da sebi pozove nazad Broša. Ne može se ne uzeti u obzir ni njegova odluka da udalji iz svog prvog kruga Černina, deklarisanog pristalicu maksimalističke linije. Iako se ne mora tumačiti kao nemilost, ovo udaljavanje ne može a da nema političko značenje.

Ovaj splet znakova upućuje na to da Franc Ferdinand nije, ili barem nije, više davao prednost karti brutalnog sukoba sa Ugarskom. Jednom kada to utvrdi trebalo bi još da se suoči sa velikim brojem pitanja na koja uopšte nije, ili je imao veoma malo uticaja: kada će stupiti na presto? Kakva će biti konfiguracija političke scene, kako u Austriji tako i u Ugarskoj? Da li će mu stanje međunarodnih odnosa ostaviti slobodne ruke za delanje? Ova pitanja otvorila su raznovrsne varijable koje će morati da uzme u obzir u trenutku kada bude donosio odluke.

Za istoričara pitanje „Da li bi Franc Ferdinand spasao Monarhiju?“ nema smisla ako je postavljeno u načelu. Istorijska potka se po prirodi stvari razvija u slučajnosti i samo u tom okviru ovo pitanje mora biti proučeno.

Uz ovu napomenu mogu se razmotriti dva slučaja. Prvi je hipoteza po kojoj bi Franc Ferdinand stupio na presto tokom proleća 1914, hipoteza savršeno verovatna pošto je zdravstveno stanje Franca Jozefa davalo ozbiljne razloge za zabrinutost. Boraveći u Konopištu, Franc Ferdinand je držao svoju pratnju u pripravnosti za hitan povratak u Beč odmah po objavi kobnog ishoda. Za ovaj predstojeći događaj on je čak dao da se naslika njegov portret u carskoj uniformi. Ova slika, koja se danas može videti u istorijskom vojnom muzeju u Beču, postala bi zvanični portret novog cara od prvih sati njegove vladavine, a zatim da bude izložena u svim zvaničnim zdanjima Monarhije. Da su događaji dobili ovaj tok, malo je verovatno da bi novi suveren prisustvovao manevrima u Bosni, jer bi mu reforma Monarhije oduzela najveći deo njegove pažnje i njegovog vremena.

Nastavlja se