Celetoidima dozvoljeno sve osim slobode

Sebičnost je svojevrsna vrsta pohlepe koja sadrži nezasitost zbog koje nikad ne dolazi do stvarnog zadovoljenja. Kada se pažljivo analizira narcistička osoba, ona je uvek zaokupljena sobom, i zato nikad nije stvarno zadovoljna, nije naklonjena sebi i ne voli sebe. Koren te protivurečnosti je u nedostatku naklonosti prema sebi, koji kompenzuje preteranom zaokupljenošću sobom. Ova osoba mora da se brine za sebe i da bude lakoma budući da, u suštini, nije bezbedna i zadovoljna, ne voli sebe i druge. Identitet celetoida vezan je za to koliko su medijski traženi i eksponirani. Da bi što duže ostali u fokusu medija, da bi održavali pažnju publike, spremni su na sve. Granice moralnog i zdravog ukusa više nisu definisane i precizne, sve je dozvoljeno, oduzimanje slobode i dostojanstva samo su sredstva za postizanje glavnog cilja, a to je slava. Celetoidima je sve dozvoljeno, osim slobode.

Postavlja se pitanje koji su dublji koreni njihove potrebe i spremnosti na gotovo sve radi medijskog eksponiranja. Novac i slava su socijalni spoljašnji motivi, ali postoje i dublji psihološki razlozi. Nije svako spreman da svoju intimu na taj način izlaže očima javnosti. Sa narcizmom je tesno povezan histrioničan poremećaj ličnosti. Histrionična ličnost je ona koja ima potrebu da uvek bude u centru pažnje. Ovakvi ljudi vrlo su napadni i egocentrični i imaju konstantnu potrebu da se sve vrti oko njih. Žele da ih svi vole, da im se dive i obožavaju ih. I jako žele priznanja. Teško podnose situacije u kojima ne dobijaju ono što žele, nestalni su, promenjivog su raspoloženja, koje varira od najdublje depresije do napada euforičnosti. Kod njih je sve prenaglašeno, naročito emocije. Podložni su sugestijama, u nastupu su teatralni, zavodljivog su izgleda i ponašanja. Naglašeno su društveni, žele ljude oko sebe, ali ne zato što im prija društvo, već da bi nahranili svoju sujetu. Očekuju naklonost i divljenje svakoga u svakom trenutku. Sa njima je teško funkcionisati i u prijateljskim i u ljubavnim odnosima. Njihova promenjivost i nepredvidivost u stavovima teško pada okolini, pa često bivaju ostavljeni. Stručnjaci tvrde da je u osnovi ovog poremećaja strah od odbacivanja koji je duboko skriven u podsvesti. Kao deca ovi ljudi nisu dobijali dovoljno ljubavi i pažnje. Nagrade su im bivale uskraćene. Vremenom su stvorili uverenja da će biti voljeni samo ako se dopadnu svima, nisu sposobni da funkcionišu sami. Tokom odrastanja njihovi strahovi su se pojačavali, kao i potreba da impresioniraju druge. To je postao jedini način da izbegnu ono čega se užasavaju – da budu sami, nevoljeni, napušteni.

Pretpostavka je da je psihološka potreba celetoida potreba za pažnjom, za sigurnošću, za ljubavlju. Potreba za izazivanjem pažnje kod celetoida gotovo je patološka, ne postoje granice i ne biraju se sredstva da se do nje dođe, što je samo paravan za izbegavanje osećanja usamljenosti. Njihova simbioza sa medijima je način da steknu osećanje sigurnosti (zbog uverenja da nisu sposobni da funkcionišu sami, predaju se sistemu koji je veći od njih). Potreba da impresioniraju druge je potreba da dobiju ljubav i budu voljeni. Autonomne potrebe za pažnjom, ljubavlju i sigurnošću, koje su im bile u detinjstvu uskraćene, ne prepoznaju se u svom prirodnom obliku već se projektuju na okolinu. Način njihovog traženja je pogrešan, zbog čega i njihova očekivanja ne bivaju ispunjena.

Nastavlja se