Dobrica Ćosić postaje neka vrsta institucije

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Sa tom dvojnom ulogom u jednom mentalno agrarnom i stvarno autoritarnom društvu, uz veliku ličnu samosvest o toj ulozi, Dobrica Ćosić postaje neka vrsta institucije, svojevrsni kolektivni projekt, oko koga se stvara mreža društvenih, političkih i intelektualnih veza. Sa te pozicije, on se decenijama prirodno javlja kao jedan od ključnih aktera u politici i kulturi.

Za Jugoslaviju je početak šezdesetih godina prošloga veka bio pun izazova. I država i društvo, prvi put posle 1948. godine, našli su se na važnoj prekretnici, i to bez otvorene spoljne opasnosti koja je uvek kao posledicu imala unutrašnju homogenizaciju i jačanje autoritarnosti. Bila je završena industrijalizacija i Jugoslavija je od zaostale agrarne postala srednjerazvijena država sa velikim unutrašnjim razlikama u razvijenosti, koje su se poklapale sa nacionalnim razlikama. Oslabio je vojni i ekonomski pritisak Sovjetskog Saveza i zemalja Varšavskog pakta: uz stalne ideološke napetosti, međudržavni odnosi su normalizovani. To je trajalo sve do 1968. godine, do vojne intervencije trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj protiv unutrašnjih reformi u toj zemlji a za „socijalizam sa ljudskim licem“. U blokovski podeljenom svetu, inaugurisana je politika nesvrstavanja. Spoljne granice zemlje bile su meke, a međunarodni kredibilitet Jugoslavije zavidan. U tom ambijentu socijalnom, političkom i kulturnom, otvaralo se pitanje dalje orijentacije u unutrašnjem razvoju. Jugoslaviji su bile potrebne reforme. Vladajuća elita bila je koncentrisana na tri pitanja: ekonomski sistem, Partija i federacija.

U stvari, početkom šezdesetih godina su se samo izoštrila pitanja koja su postavljena već 1948. godine i ostala latentno prisutna sve vreme posle toga. Razlike u razumevanju sukoba sa Kominformom – kao odbrane nezavisnosti zemlje i autentičnog socijalizma i kao početak postepenog udaljavanja od sovjetskog modela socijalizma – vremenom su se kristalisale u različite orijentacije unutar Partije koje se nisu bez ostatka poklapale sa nacionalnim razlikama. Gde u tim podelama stoji Dobrica Ćosić – četvrto je važno polazište za istraživača njegovog odnosa prema Josipu Brozu Titu.

U proleće 1951. godine, Dobrica Ćosić u svojim dnevničkim beleškama piše:

„Svim bićem sam protiv Kominforma. Kominform, to je atak na slobodu čoveka i naroda; Kominform, to je deformacija socijalizma, obesmišljavanje žrtava datih za socijalizam. Ali: nas matica događaja, kao bujica čun, nosi u krila kapitalizma. Amerika kao da nam postaje ono što nam je do 1948. bila Rusija. Boli to čoveka. Vaspitavani smo da mrzimo kapitalizam.“

U raspravama o pomenutoj dilemi, najpre zatvorenim, a zatim i otvorenim, koje su šezdesetih godina zahvatile i širu javnost, Dobrica Ćosić je bio veoma angažovan, sve do polovine 1968. godine kao pripadnik Partije, a često i u njeno ime ili sa njenim autoritetom koji se mogao podrazumevati.

Krajem 1961. i početkom 1962. godine, kada je postala aktuelna reforma državnosocijalističke privrede s neizbežnim posledicama po politički sistem, posebno po odnose u federaciji, polemisali su Dobrica Ćosić i slovenački intelektualac Dušan Pirjevec. Zajednički su im bili pripadništvo komunističkom pokretu i učešće u antifašističkom ratu. Razlikovalo ih je intelektualno iskustvo: Pirjevec je pripadao već četvrtoj revolucionarnoj generaciji slovenačke inteligencije, Ćosić – novoj inteligenciji koju je KPJ stvarao kao alternativu građanskoj inteligenciji.

Nastavlja se