Dostignuta faza poletanja

Lenard J. Koen i Džon R. Lempi: Prihvatanje demokratije na Zapadnom Balkanu (36)

Lenard J. Koen je politički sociolog, profesor istorije i jedan od osnivača Škole za međunarodne studije Univerziteta Sajmon Frejzer (SFU) u Vankuveru, Kanada. Istraživao je političku tranziciju i rastakanje državnih struktura u Jugoistočnoj Evropi i komparativni politički razvoj, demokratizaciju i izgradnju država i nacija u postkonfliktnim uslovima. Najpoznatija dela su mu Prekinuti lanci: Raspad Jugoslavije i balkanska politika u tranziciji; Guja u nedrima: Uspon i pad Slobodana Miloševića. Džon R. Lempi je počasni profesor na Katedri za istoriju Univerziteta Merilend u Koledž Parku i saradnik Međunarodnog centra Vudro Vilson u Vašingtonu. Autor je više istaknutih dela iz povesti Jugoistočne Evrope. Najpoznatija dela su mu Jugoslavija kao istorija: Bila dvaput jedna zemlja (Dan Graf, 2004); Od Balkana do Jugoistočne Evrope: Stoleće rata i tranzicije.

Put do priključenja kroz uspešan set odgovora zahtevaće da reforme i fiskalna disciplina što ih primenjuje sadašnja vlada prežive uprkos rastućim ekonomskim teškoćama i nezadovoljstvu javnosti. Ali srpska ispitivanja javnog mnjenja još daju prednost priključenju Evropskoj uniji u odnosu dva prema jedan, a pozitivna odluka iz Brisela u decembru za početak pregovora o priključivanju osnažiće tu većinu i može pokazati da su predsednik Tadić i vlada na čelu sa DS bili u pravu. Kao i drugde u regionu, nedavna ekonomska kriza i recesija ozbiljno su nagrizle nekadašnje prednosti srednje klase. Bez obnovljenog razvoja srednje klase, demokratska konsolidacija na čitavom Zapadnom Balkanu pokazaće se izuzetno problematičnom.

Treba izreći jednu opominjuću opasku u vezi s tempom i uslovima oporavka u Srbiji i Hrvatskoj, dve najveće ekonomije u regionu. Uprkos snažnim finansijskim sektorima, i dalje opstaju fiskalne neravnoteže. Srbija ima bolji učinak na polju svog javnog duga i budžetskog deficita, ali samo na teret politički opasnog smanjenja penzija. Spori rast projektovan za obe privrede u 2011. prati još sporiji porast zaposlenosti, s malo naznaka da će doći do zatvaranja jaza između izvoza i uvoza ili da će se, u slučaju Srbije, preokrenuti oštri pad direktnih stranih investicija nakon 2009. U obe privrede, nastavljeni rast kamatnih stopa naročito je opteretio mala i srednja preduzeća gde su postojale najbolje ekonomske mogućnosti za srednju klasu. U Srbiji su ta preduzeća bila prisiljena da se još više zadužuju ne samo zbog najviše stope inflacije u regionu već i zbog odloženog plaćanja kojem su pribegavale velike, monopolističke, ali dugovima opterećene firme kao što je kompleks za prodaju hrane Delta. Jedna alternativa u ovom slučaju mogla bi biti neka nova javno finansirana institucija za male kredite s niskom kamatnom stopom, koja bi bila deo daljih strukturnih reformi neophodnih za obe privrede zbog tržišno zasnovanih standarda acquis communautaire Evropske unije. I Srbiji i Hrvatskoj će biti neophodne konkurentnije privrede i izvoz ako žele da iskoriste prednosti članstva u EU.

Šest balkanskih država koje još ostaju van Evropske unije nakon ulaska Hrvatske neće lako prevazići sadašnje političke i društveno-ekonomske izazove priključivanja. U tom pogledu, vredno je primetiti da je Hrvatska postala zemlja kandidat u junu 2004, godinu dana posle početka pregovora s Evropskom unijom o konačnom ulasku. Do ulaska ove zemlje u EU u julu 2013. isteći će puna decenija aktivnih priprema. Ali uprkos preostalom rastojanju koje većina zapadnobalkanskih država još mora da pređe pre nego što ostvari svoje demokratske i ciljeve priključenja EU, one su u celini obavile dobar deo posla. To je očito kada se one uporede sa zemljama koje se još bore da razviju preduslove pluralizma – kao što su politički partijski sistemi, civilna društva, institucije vladavine prava, sektor slobodnih medija, tržišno orijentisane privrede i snažna srednja klasa.

Možda najvažnije od svega, države Zapadnog Balkana su već u različitoj meri dostigle fazu poletanja u sticanju jedne demokratske političke kulture koja daje, ako već uvek i ne pokazuje, iskrenu podršku politici konsenzusa, kompromisima, toleranciji i pravima manjina. Neliberalni ostaci nisu nestali s političke scene, ali nekadašnja gledišta o autoritarnom vladanju imaju malu podršku. Mada je put ka priključenju u Evropsku uniju i ka demokratskoj konsolidaciji bio duži i teži nego što je to na početku predviđala većina lidera i građana zapadnobalkanskih država, kraj tog putovanja se sada jasnije vidi. A u svetu u kojem je jedan novi talas izgradnje demokratije tek počeo da privlači imaginaciju miliona građana – a u kojem opasnost autoritarne nostalgije uvek vreba u senci – iskustvo sedam država o kojem smo govorili u ovoj knjizi nudi korisne uvide i u prilike i u prepreke postautoritarnih promena.

Kraj