Država gubi moć

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (01)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

Hladni rat i politika velikih sila samo su ojačale hegemoniju nacionalne države. I u takozvanom Trećem svetu, odlika postkolonijalnog razdoblja bila je težnja ka jačanju države; ponegde se ona naprosto uvozila i implantirala. Međutim, već dvadesetak godina u središtu svih rasprava o globalizaciji upravo se nalazi nacionalna država, kao otelotvorenje načina upravljanja i unitarne predstave o zajednici na omeđenoj teritoriji.

Jedno od stalno iznova postavljenih pitanja tiče se sudbine nacionalne države. Poklonici globalističkih teza njeno slabljenje smatraju važnim pokazateljem preobražaja koji su otpočeli krajem 20. veka. Protivnici globalizacije osporavaju, međutim, ovu pretpostavku o propadanju države; odlučno tvrde da država, kao oblik upravljanja, ne samo da nije oslabljena nego pred sobom ima lepu budućnost; štaviše, ona može postati delotvorni instrument nove transnacionalne dinamike. Da se bi razumeo dalekosežan značaj ove rasprave, treba imati na umu da ona u dva tabora deli političke teoretičare i praktičare koji ne samo što donose zaključke, nego i predviđaju dalja strateška usmerenja; naime, pripadnici svakog od dvaju sukobljenih tabora imaju u vidu razvoj postojećeg stanja stvari i mogućnosti poboljšanja institucionalnih mehanizama.

Kakav stav zauzima antropologija u odnosu na takav pristup, čije ćemo glavne elemente pokušati da ustanovimo? Ona nije čekala izazove globalizacije da bi počela da razmišlja o postojanju i drugih mogućih paradigmi, pored one kakvu nudi nacionalna država. Čak se može tvrditi da se originalnost političke etnografije prvenstveno ogleda u težnji ka otkrivanju onih sistema koji nemaju zajedničkih svojstava sa našom zapadnom tradicijom. Politička etnografija je proučavala veoma različite načine organizovanja i vladanja, tako da se uobičajen obrazac države tu pojavljuje samo kao jedan od mogućih raznolikih načina ustrojavanja vlasti. Zato antropolozi nisu iznenađeni idejom da se danas ocrtava nov tip upravljanja. Na osnovu svoga iskustva, oni su kadri da ponude analize čiji je zajednički imenitelj izbegavanje nacionalne države kao središnje formacije, što je povremeno zagorčavalo diskusije o današnjim promenama u oblasti politike.

O čemu je, u stvari, reč? Gotovo je svuda primetno do koje mere je otvaranjem tržišta oslabljena nacionalna država. U mehanizmima vladanja sve su veći značaj imale finansije; sve se odvija kao da razvoj svetske ekonomije sužava prostor odlučivanja dat onima koji upravljaju državom. Ovo slabljenje suvereniteta neodvojivo je od kolektivne svesti o smanjenju regulative, dok tržišta sve više osvajaju naša društva i društvene delatnosti. Zato su neki analitičari koristili izraz „uzmicanje države“, a neki su otišli tako daleko da su već zamislili gašenje ovog tipa organizacije.

Izvesno je, u svakom slučaju, da su nacionalne vlade videle kako im se smanjuje mogućnost inicijative. Država gubi svoju moć zato što širenje transnacionalnih snaga umanjuje kontrolu kakvu su sprovodile pojedine vlade nad aktivnostima svojih građana i drugih naroda. Rastuća pokretljivost kapitala, koja je posledica razvoja globalnih finansijskih tržišta, narušila je raniju ravnotežu moći između države i tržišta; pritisla je državu da razvija one politike koje pogoduju tržištu, tako što će smanjivati javni deficit i socijalna davanja, skresati poreze, privatizovati tržište rada i ukinuti regulativne mehanizme. U takvom kontekstu, ono što su tradicionalno bile delatnosti države (odbrana, ekonomija, zdravstvo, pravosuđe i bezbednost) više ne mogu da se odvijaju a da se ne institucionalizuju novi oblici multilateralne saradnje. Zato smo svedoci asimetrije uspostavljene između vlasti koju vrši država spram društva i, s druge strane, njenog ograničenog uticaja na ekonomiju u okviru vlastite teritorije. Taj uticaj je nužno oslabljen zbog ubrzanog uključivanja nacionalnih ekonomija u „globalnu tržišnu ekonomiju“.

Nastavlja se