Dakle, ako je Beograd avgusta 1952. godine sa preuzimanjem nadležnosti nad Jasenovcem signalizirao da je spomenik u Jasenovcu „stvar svih republika“ i time važan projekt, ipak u narednih godinu i po dana očigledno da regionalnom Inicijativnom odboru nije stiglo nikakvo povratno obaveštenje dokle se stiglo u planiranju.
Hajke Karge: SEĆANJE U KAMENU – OKAMENJENO SEĆANJE? (6)
Hajke Karge rođena je 1970. godine u Švedtu na Odri. Završila je studije istorije i sociologije posvećujući posebnu pažnju proučavanju jugoistočne Evrope. Doktorsku disertaciju o kulturi sećanja u Jugoslaviji odbranila je 2006. godine na Evropskom institutu za visoko obrazovanje u Firenci. Zaposlena je kao profesorka istorije na Univerzitetu u Regensburgu. Glavno područje njenog naučnog rada je kulturna i društvena istorija XIX i XX veka. U feljtonu uz saglasnost izdavača Biblioteke XX vek objavljujemo najzanimljivije odlomke iz njene knjige „Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?“.
Doduše tema Jasenovca se u Savezu boraca u toku priprema za Treći plenum pojavila na dnevnom redu, ovaj put kao primarno finansijski problem. Tako Zagreb, o pitanju Jasenovca, februara 1954. godine, iznosi sledeća razmišljanja:
„Međutim, mi smatramo da je kod nas zasad najveći problem i najhitnije uređenje groblja gdje su se vršili masovni pokolji to jest u tako zvanom koncentracionim logorima, a ovo su takova mjesta i takova groblja koja zahtijevaju veća financijska sredstva, koja ne mogu naše kotarske organizacije ostvariti dobrovoljnim prilozima i slično.“
Kako je uskoro potom Jasenovac uključen u Radni program Odbora za uređivanje i obeležavanje istorijskih mesta iz NOR-a, barem nadalje ključni problem se više nije ticao finansija. Ranković je na Trećem kongresu Saveza boraca 1955. godine rekao da je za uređenje Jasenovca, Sutjeske i Sremskog fronta iz saveznog budžeta obećano pedeset miliona dinara – i to samo te 1955. godine. Ali, osim ovakvih i sličnih izjava da se „radi na rešavanju Jasenovca“, sve do 1960. godine više se ništa nije moglo čuti iz izvora u saveznim organima – s izuzetkom dve napomene. Dragi Milenković je početkom 1958. godine pomenuo projekt spomenika za Jasenovac koji je nešto malo pre toga, očigledno na svoju vlastitu inicijativu, uradio ugledni hrvatski skulptor i arhitekta Vanja Radauš. Nemam na raspolaganju skice za taj projekat. Rekla bih da je Radauš izgleda došao previše rano budući da, kako je rečeno na proširenom plenumu Centralnog odbora 23. januara 1958. godine, postoji bojazan da bi njegov spomenik isuviše snažno unapred odredio ukupan karakter i onih memorijala koji tek treba da se podignu – dosta pre nego što je u političkom smislu postalo jasno kakav zvaničan ukupan karakter ta mesta treba da imaju. U jednom drugom dokumentu, datiranom sa decembar 1963. godine, kada je Milenković kao predstavnik Saveznog odbora Saveza boraca u Zagrebu predao završeni projekt spomenika, konačno se nalaze nagoveštaji o još nekim predlozima koji su podneti pedesetih godina:
„Kroz niz godina vodile su se razne diskusije, bilo je razmatranja i u partijskim forumima. Davan je niz raznih prijedloga, kao na primjer, da treba podići jedan ogroman mauzolej s ogromnim kulama, koje bi svojim oblikom simbolizirale Jasenovac; drugi prijedlog je bio da treba nešto napraviti da se odmah čovjeku diže kosa na glavi, to jest puni naturalizam izvesti do kraja. Treći prijedlog, da to treba obilježiti skulpturalnim ostvarenjima, a što bi bile kombinacije raznih motiva. Pojavila se i težnja, da sve to treba prekopati i izvaditi hiljade ostataka. Svi su ovakvi prijedlozi, naravno odbačeni“.
Nijedan od ovih projekata nije realizovan i stoga se postavlja pitanje šta se zapravo događalo na području Jasenovca od 1954. do 1963. godine, u periodu kada je Odbor zahtevao da bude nadležan za Jasenovac. O tome saznajemo ne samo iz zapisnika sa sastanaka Odbora, već i na osnovu foto materijala i pisanih dokumenata drugih zainteresovanih činilaca. Tako saznajemo da od strane Beograda na području Jasenovca sve do 1963. godine zaista nije bilo nikakvog vidljivog zahvata. Zatim, tu su očigledno vidljivi, mada ograničeni, znaci delovanja Republike Hrvatske, Bosne i Hercegovine i regionalnih Saveza boraca u okrugu Novske.
Hrvatski zavod za zaštitu spomenika je jedan od onih koji su pedesetih godina hteli da ubrzaju stvari, ali kojima su ruke stalno bile vezane. U dokumentu tog Zavoda, datiranom sa oktobar 1956. godine, stoji da je:
„Godine 1954. Zavod u suradnji sa Muzejom NOB iz Zagreba i Savezom boraca NRH pokušao zahvatiti u delikatno pitanje uređenja terena bivšeg logora u Jasenovcu. Ta je akcija ostala bez rezultata. No tokom 1955. godine Savez boraca NRH eksproprirao je teren bivšeg logora, ogradio ga i isplatio vlasnike (30.000.000 din.). U toku 1956. godine Zavod je, osim povremenih manje značajnih intervencija, izradio elaborat o uređenju terena bivšeg logora Jasenovac i Memorijalne zbirke jasenovačkog logora (u Jasenovcu), te ih dostavio Glavnom odboru Saveza boraca NRH i kotaru Nova Gradiška. Uz mnogo urgiranja do sada se nije ništa uradilo, jedino je teren logora zasijan travom, a da se prije toga nisu izvršila potrebna arheološka iskapanja“.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
