Globalni jezik zamenjuje lokalni

Erik Hobsbaum: KRAJ KULTURE (2)

Erik Hobsbaum, jedan od najvažnijih svetskih istoričara modernog doba, u svojoj testamentarnoj knjizi „Kraj kulture“ napisao je istoriju XX veka iz ugla odnosa kulture i politike i kulture i društva. Status kulture Erik Hobsbaum vidi kao ključno obeležje jednog društva i jednog vremena. Zašto je teško stanje visoke kulture danas? Kuda idu kultura i umetnost? Zašto održavati festival u XXI veku? Zašto kultura ne sme biti prepuštena samo tržištu? Zašto strahujemo za sutrašnjicu? Danas objavljuje nekoliko delova knjige „Kraj kulture“, čiji je srpski izdavač Arhipelag.

Jer kako drugačije nego putem prevoda mogu Šekspir, Dikens, Balzak i veliki Rusi postati opšte dobro međunarodne građanske kulture? Ovo je delimično tačno i za vreme u kome živimo. Jedan Džon le Kare postaje najvažnija knjiga, jer se redovno prevodi na trideset, ako ne i na pedeset jezika. Međutim, današnje stanje je iz osnove drugačije, i to u dva pogleda.

U prvom redu, kao što nam je već neko vreme poznato, reč se povlači pred slikom, a pisana i štampana reč pred onom izgovorenom na ekranu. Stripovi i slikovnice s minimalnim tekstom sada nisu više namenjeni samo početnicima koji tek uče da sriču. Ono što ima još mnogo veću težinu, međutim, jeste ustuk štampane pred licem izgovorene i ilustrovane vesti. Štampa, po Habermasu, glavni medijum „javne sfere“ u XIX, i dobrim delom u XX veku, teško će biti u stanju da zadrži ovaj položaj i u XXI. Ali, u drugom redu, današnjoj globalnoj privredi i globalnoj kulturi potreban je i globalni jezik koji će zameniti onaj lokalni, i to ne što se broja tiče samo jednoj beznačajnoj eliti, već širem sloju stanovništva. Danas, engleski je glavni jezik, i to će verovatno ostati i u XXI veku. Jedna međunarodna specijalna literatura na engleskom već je u pripremi. I ovaj novi engleski esperanto vrlo je malo u vezi sa engleskim književnim jezikom, kao što je, recimo, svojevremeno crkvenolatinski iz srednjeg veka bio u odnosu na jezik kojim su se služili Vergilije i Ciceron.

Ali sve ovo ne može da zaustavi kvantitativni porast književnosti, to će reći, reči kao što su one štampane – pa čak ni one takozvane belles lettres. U stvari, ja bih, zapravo, voleo – uprkos svim pesimističkim predviđanjima – da tradicionalni glavni književni medij, štampana knjiga, bez većih teškoća zadrži svoj položaj, uz male izuzetke kao što su glomazni priručnici, leksikoni, rečnici itd., inače omiljena familija interneta. Pre svega, nema ničeg lakšeg i praktičnijeg od čitanja male čitko štampane džepne knjige koju je izmislio Aldus Manucijus u Veneciji u XVI veku – lakšeg i praktičnijeg nego što je to čitanje kompjuterskog štiva, koje je opet neuporedivo čitljivije od onog titravog na ekranu. Ovo je nešto što može da potvrdi svako ko je proveo jedan sat u čitanju istog teksta u štampanom obliku, a zatim na ekranu kompjutera. Isto tako i e-book ne zasniva svoje pretenzije na superiornoj čitljivosti, već na većoj mogućnosti memorije i nemanju potrebe za listanjem stranica.

Kao drugo, štampana hartija je, i dalje, trajnija od tehnološki savršenijeg medija. Prvo izdanje Jada mladog Vertera još može danas da se čita, dok trideset godina star kompjuterski tekst nužno baš i nije čitljiv, bilo zbog toga što – kao stare fotokopije i filmovi – ima ograničeno vreme trajanja, ili zato što tehnologija brzo zastareva, da ga najnoviji kompjuteri jednostavno više ne mogu da čitaju. Pobedonosni napredak kompjutera neće ubiti knjigu, kao što mu to nije pošlo za rukom ni s filmom, radijom, televizijom i drugim tehnološkim novotarijama.

Druga grana umetnosti koja danas doživljava lepu sudbinu je arhitektura, i to će se nastaviti i u XXI veku. Jer čovečanstvo ne može da živi bez zgrada. Slike su luksuz, dok su kuće nužnost. Ko projektuje i zida kuće, gde, na koji način, kojim materijalom, u kome stilu, bilo kao arhitekta, inženjer ili kompjuter – sve to će se verovatno promeniti, ali ne i potreba za zgradama. Zaista, može se čak reći da je u toku XX veka arhitekta, pogotovu arhitekta velikih javnih zgrada, postao kralj u svetu lepih umetnosti. On – opšte uzev, to je i dalje on – nalazi najpogodniji, to će reći najskuplji i najupečatljiviji izraz da izrazi megalomaniju bogatstva i moći, i isto tako nacionalizma. (Konačno, Baskija je tu skoro naručila od jedne međunarodno priznate zvezde da realizuje jedan nacionalni simbol, zapravo nekonvencionalni muzej umetnosti u Bilbau, u kome će biti izložen drugi nacionalni simbol, Pikasova Gernika, premda, zapravo, Pikaso samo delo nije naslikao kao primer baskijske oblasne umetnosti.) Sasvim je izvesno da će ovaj smer potrajati i u sledećem stoleću. Nastavlja se