Građani gube svoj uticaj

Ivan Krastev: S VEROM U NEPOVERENJE (12)

Jedan od najuticajnijih savremenih mislilaca sa ovih prostora, Ivan Krastev, u svojoj najnovijoj knjizi, koju je prevela sa engleskog Jelena Kosovac, bavi se analizom krize demokratije, opadanjem poverenja građana u rad javnih institucija i neučešća birača u demokratskim procesima. Krastev ne nudi gotove odgovore, već pred čitaoce stavlja zanimljiva i duboko promišljena pitanja o suštini i budućnosti demokratskog poretka u kome živimo. Knjiga je u štampanoj formi prvi put izašla na srpskom jeziku, a zajedno su je objavili Beogradski fond za političku izuzetnost i Izdavačka kuća Clio.

Američki politički filozof Stiven Holms ukazuje na presudnu stvar kada primećuje da je u danima nacionalnih demokratija građanin-glasač imao moć zato što je istovremeno bio građanin-vojnik, građanin-radnik i građanin-potrošač. Imovina bogatih zavisila je od spremnosti radnika da brani kapitalistički poredak. Građanin-glasač je bio važan zato što je odbrana zemlje zavisila od njegove hrabrosti da se suprotstavi neprijateljima. Njegov rad je bogatio zemlju, što je takođe bilo važno. Sem toga, značajna je bila i njegova potrošačka moć koja je pokretala ekonomiju. Da bi se razumelo zašto danas građani u zemljama Zapada ne mogu lako da kontrolišu političare demokratskim sredstvima, moramo da utvrdimo na koji način su bili razoreni razni dodatni oblici zavisnosti političara od građana, mimo izbornog. Kada su kojekakvi avanturisti i profesionalne vojske zamenili građanina-vojnika, jedan od osnovnih motiva zanimanja elita za javnu dobrobit ozbiljno je izbledeo. Preplavljenost tržišta rada jeftinom imigrantskom radnom snagom ili izmeštanje proizvodnje takođe su umanjili spremnost elita za saradnju. Činjenica da je tokom poslednje ekonomske krize postalo očigledno da rad američke berze više ne zavisi od potrošačke moći Amerikanaca, dodatni je razlog zašto građani gube svoj uticaj na vladajuće grupe. (U oktobru 2012. godine samo se 18 odsto američkih birača uistinu složilo s izjavom da „srednjoj klasi uvek dobro ide kada velike korporacije uspešno posluju.“) Upravo se smanjivanjem uticaja građanina-vojnika, građanina-potrošača i građanina-radnika objašnjava gubitak moći birača. A baš u tom gubitku moći birača krije se tajna rastućeg nepoverenja prema demokratskim institucijama.

Građani ne gube poverenje u demokratske institucije zato što su one manje efikasne ili više korumpirane, već zato što su izgubili moć da na njih utiču. Pitanje poverenja u demokratiju zapravo je pitanje moći. Da bismo znali kolika je vrednost glasačkog listića u ruci birača, treba da znamo šta on ima u drugoj ruci. A to iziskuje da se postavi presudno pitanje s kojim se suočava demokratija: ima li osnova uverenje da birač koji u jednoj ruci ima glasački listić a u drugoj smartfon može da oživi našu demokratiju? Da li je realno smatrati da u kontekstu iščezavanja nacionalne lojalnosti i stvaranja „oslobođenih elita“ transparentnost može da spase demokratiju?

Čovek s puškom u jednoj ruci i glasačkim listićem u drugoj simbol je dolaska demokratije u Francusku zato što je on istovremeno bio i Francuz i radnik, predstavnik i naroda zaokupljenog klasnom borbom, kao i društvenog položaja. On je razumeo da će osoba koja će pored njega stajati na barikadama takođe biti radnik i Francuz s jasnom idejom ko je neprijatelj. Njegova puška nije bila samo simbol ustavnih prava, ona je dokaz da je novi demokratski građanin bio spreman da brani i svoju otadžbinu i svoj klasni interes. On je znao da je vrednost njegovog glasa zavisila od njegove puške. Njegov glasački listić je bio svetlosnim godinama udaljen od onih praznih listića nezadovoljnih građana Saramagovog romana – od njihovog konceptualnog protesta bez vizije o promeni. Glasački listić je bio dodatno oružje, jer su izbori bili civilizovani oblik građanskog rata. Oni nisu bili samo mehanizam za promenu vlada. Bili su sredstva ponovnog stvaranja sveta.

Sveprisutni smartfon današnjice možda nije puška, ali se i te kako može upotrebiti za svojevrsno osipanje paljbe. Mogu da se zabeleže i obelodane zloupotrebe vlasti. Ljudi lako mogu da se povezuju i tako jačaju svoje delovanje. I, može da se širi istina. Nije slučajno to što se noviji talas narodnih protesta širom sveta poklapa sa sve većom prisutnošću smartfona. Bezazlenim fotografijama postavljenim na društvenim mrežama pokrenuti su mnogi aktuelni politički skandali.

Nastavlja se