Izazovi nacionalne bezbednosti

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (03)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

Pojedine države teško se mogu samostalno suočiti sa ovim problemima. Stoga unilateralno dejstvo i neutralnost više nisu uverljive strategije odbrane. Globalne i regionalne bezbednosne institucije dobile su nov značaj. Isto tako, vojne industrije podrazumevaju nužnost uspostavljanja transnacionalnih oblika saradnje i zajedničke proizvodnje; to je oličeno u džoint-venčers kompanijama, združenim firmama, podizvođaštvu. Suočena sa globalizovanim nasiljem, nacionalna bezbednost morala je da dobije multilateralni karakter. Danas se ono čime se ranije bavila jedna država može uspešno savladati samo saradnjom i zajedničkim radom više nacionalnih država.

Da li je država, onakva kakvu je Veber definisao na osnovu monopola sile koji se ostvaruje na određenoj teritoriji danas na putu da odumre? Treba li govoriti o nestajanju države ili tvrditi, kao što neki čine, da „moramo sebe promišljati nezavisno od nje“? Nadteritorijalna dimenzija mreža i procesa neposredno ugrožava ideju suvereniteta. Bar je tako ukoliko smatramo, kao Jan Art Solte, da suverenitet znači težnju države da proglasi zakon koji je vrhovni (u odsustvu svake druge nadređene vlasti), sveobuhvatan (jer se odnosi na sve aspekte društvenog života) i isključiv (jer ima nepodeljenu vlast). Međutim, danas su ambicije države ograničene potrebom da se uspostave međuvladini oblici saradnje i da ojačaju prekogranični i infradržavni vidovi solidarnosti.

Na delu je jedan oblik stratifikovanog načina javnog upravljanja (multilayeredpublic governance) koje je mnogostruko polarizovano globalno, regionalno, lokalno. Ono treba da se uskladi sa razvojem privatnog oblika upravljanja: nevladinim organizacijama, fondacijama, think tank-ovima, trgovinskim udruženjima, mafijaškim strukturama. Nimalo slučajno, mnogi programi za koje je ranije bila zadužena država blagostanja danas su privatizovani i predati u nadležnost nevladinih organizacija. Evo brojki za poređenje: u tim programima zastupljenost nevladinih organizacija od 1973. do 1988. godine bila je 6 odsto, dok se devedesetih popela na 30 odsto; zatim, ogromno je porastao budžet nevladinih organizacija kao što su CARE (najveća humanitarna organizacija za ukazivanje pomoći na ugroženim područjima), MSF (udruženje lekara bez granica) ili OXFAM (konfederacija 17 humanitarnih organizacija). Na dugoročno planiranje (policy-making) odsad utiču transnacionalni akteri potekli iz ovakvih organizacija. Njihove aktivnosti bile su uočljive u multilateralnim pregovorima o klimatskim promenama. Na toj ravni nezanemarljivu ulogu imaju fondacije kao što je Fordova, koja je dala ekonomske stručnjake za održivi razvoj i promovisala zelenu revoluciju; zatim, jedan od najpoznatijih skupova čiji je cilj planiranje globalne ekonomske budućnosti svakako je Svetski ekonomski forum u Davosu. Na polju ekonomije stvorene su moćne poslovne asocijacije kao što je World Business Council osnovan 1995. godine, ili fondacije Packard i Rokfeler koje su aktivne u oblasti uređenja i zaštite životne sredine.

Prema tome, ako država i preživi, biće to po cenu odustajanja od dosadašnje težnje da bude jedino središte svakog oblika regulative. Državnom suverenitetu je odzvonilo; otpočelo je razdoblje postsuverene države, znatno pro širene i uključene u širi proces složene i stratifikovane regulative, što jača ulogu civilnog društva.

Nastavlja se