Kardelju je srpski mentalitet tuđ

„Ovaj Kongres je moje značajno saznanje Slovenije. U Sloveniji je do kritičkih, do vrlo kritičkih razmera razvijen separatizam… Svi odreda izražavaju prezir prema FNRJ, prema Srbiji, prema svim nacijama koje im uzimaju 'višak nacionalnog dohotka'. 'Kada bi Slovenija bila sama, ona bi bila eldorado', tako govore svi. Tu je šovinizam ogromnih razmera. Preziru srpski jezik, veruju da imaju najbogatiju kulturu, osećaju se ugroženim, opljačkanim, prevarenim. Tako misle svi, od kelnera do Borisa Krajgera, od sobarice do Josipa Vidmara.“

Treći razlog zaokupljenosti Dobrice Ćosića Slovencima i Slovenijom je Edvard Kardelj, koji je njihov predstavnik u jugoslovenskom partijskom i državnom vrhu. Ali, posle 1948. godine, i glavni teoretičar jugoslovenskog socijalizma. I u jednom i u drugom svojstvu, a ta su se svojstva za Dobricu Ćosića, i to ne samo iz naknadne perspektive, od početka poistovećivala, Edvard Kardelj je sve vreme prisutan na stranicama Piščevih zapisa. U početku (1959), sa uzdržanim respektom, ali i neskrivenom udaljenošću, potom (od 1961) sa nepoverenjem, najzad (od 1966, a naročito od 1974) sa gnevom.

Ranih pedesetih godina prošloga veka (novembar 1952), Dobrica Ćosić, još daleko od centra ideološke i političke moći u Jugoslaviji, beleži svoje više nego zanimljivo viđenje uloga u tom centru, među kojima i uloge Edvarda Kardelja.

„Ne mogu da zamislim jugoslovensku revoluciju bez Tita. On je personifikacija revolucije. Kardelj je razum i formula revolucije. Đilas je njena mašta, njeno krilo, njena mladost, njena hrabrost i njena neuračunljivost. Ranković je njena straža, njena sigurnost i samouverenost; njena čvrstina i samopouzdanje. Prvom trojicom ljudi se oduševljavaju, a Rankoviću veruju. Prvu trojicu sigurno više vole, ali Rankovića svi poštuju.“

U neposrednim kontaktima, kojih je bilo i pre zajedničkog rada u Komisiji za izradu Programa SKJ (1959), Dobrica Ćosić je učvršćivao svoj utisak o Edvardu Kardelju kao, pre svega, racionalnom i pragmatičnom političaru. Posle referisanja vodećim političkim ljudima u Jugoslaviji i događajima u Mađarskoj 1956. godine – „Kardelj me je“, piše Dobrica Ćosić, „upitao da li bi to što sam ispričao mogao do šest ujutro da izdiktiram na nekoliko stranica: 'Samo glavne činjenice i kako su se događaji razvijali'“.

Ujedno, ličnost, i po duhu i mentalitetu, različitu, čak tuđu, ne samo njemu kao piscu nego Srbima, srpskom mentalitetu. Drugim rečima, nalazio je Slovenca a ne Jugoslovena.

Dobrica Ćosić u knjizi „Piščevi zapisi (1951-1968)“ piše: „Ne poznaje srpsku kulturu i inteligenciju. Boji se anarhizma i 'pretorijanstva'. Podozriv je; sumnjičavo se odnosi prema inteligenciji. Racionalan, pragmatičan duh. Bez iluzija, bez vatre. Veruje u objektivne materijalne pokretače društva i ljudi. Kao reakcija na staljinističko potcenjivanje subjektivnog faktora, on ga, čini mi se, znatno potcenjuje. U svemu odmeren, nekako suviše tačan duh. Više objektivistički sociolog, više naučnik, no vođa. Ali, kao takav, suviše dragocen za našu situaciju, u kojoj gospodare voluntaristi. On je, po svemu, ličnost sa ogromnim moćima za samokontrolu i samosavlađivanje… Kardelj je Slovenac. Srpski političari su mu tuđi; srpski mentalitet mu je tuđ“ To je u korenu potonjeg odnosa Dobrice Ćosića prema Edvardu Kardelju, prema Slovencima i Sloveniji.

U raspravama na sednicama Komisije za izradu Programa SKJ naznačene su razlike, o kojima Dobrica Ćosić u dnevničkim beleškama kaže: „bez treme rekao sam da u Programu treba nešto reći o jugoslovenstvu i slobodi ličnosti i njenoj ulozi u socijalizmu. Tito se složio s prvom idejom, a Kardelj je rekao da problem slobode ličnosti treba da bude duh Programa“. U razgovorima koji su vođeni van zasedanja Komisije, Edvard Kardelj je bio precizniji: „Vrlo ubedljivo mi je (Ćosiću – L. P.) rekao da Jugoslovenstvo ne može biti nikakav nacionalni pojam. Jugoslovenstvo može biti i jeste samo društveno-politička kategorija, dakle, socijalistička“.

Nastavlja se