Klevetnička propaganda rukovodilaca KPJ

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

U pismu Staljinu i Molotovu od 13. aprila 1948. Tito je odbacio optužbe i izrazio nezadovoljstvo načinom na koji su one iznete. Iznet je i načelan stav da „ma kako neko od nas voleo zemlju socijalizma SSSR, on ne smije ni u kom slučaju manje voleti svoju zemlju, koja takođe izgrađuje socijalizam“. Titov odgovor je u Moskvi shvaćen kao „zaoštravanje konflikta“. U pismu od 4. maja 1948. Staljin i Molotov su isticali da on jasno govori o „antisovjetskoj poziciji druga Tita“ i „klevetničkoj propagandi rukovodilaca KPJ“. Staljin je negirao zasluge „jugoslovenske Kompartije“ i pobedu jugoslovenske revolucije objašnjavao je ulaskom sovjetskih armija u Jugoslaviju.

Krajnju tačku razlaza označilo je nepristajanje J. B. Tita i jugoslovenskog rukovodstva da učestvuju juna 1948. na Zasedanju Informbiroa u Bukureštu. Tom prilikom usvojena je Rezolucija o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije koja je odobravala Staljinov postupak u „raskrinkavanju nepravilne politike CK KP Jugoslavije i pre svega nepravilne politike drugova Tita, Kardelja, Đilasa i Rankovića“. Ponavljajući već iznete optužbe, KPJ je označena kao sektaško-birokratska organizacija, a njeno vođstvo optuženo za neprijateljsku politiku prema SSSR-u i SKP(b), diskreditovanje sovjetske armije, izjednačavanje spoljne politike SSSR-a sa spoljnom politikom imperijalističkih zemalja. Od „zdravih snaga“ u partiji je traženo da prisile svoje rukovodioce da priznaju pogreške i da ih poprave, da napuste nacionalizam i vrate se internacionalizmu i da svim silama rade na učvršćivanju „jedinstvenog socijalističkog fronta protiv imperijalizma“. U protivnom od članstva je traženo da smeni postojeće i istakne novo rukovodstvo KPJ. Oslanjajući se na svoj autoritet, Staljin je verovao da ideološka diskvalifikacija i poziv na pobunu u KPJ neminovno vode zbacivanje njenog rukovodstva sa Titom na čelu. U pitanju je bila svojevrsna anatema koja se odnosila na Tita i partijski vrh KPJ. Prema dostupnim podacima, on nije verovao u raskol koji je izazvao otpor jugoslovenskih komunista. Tog trenutka kult Josifa Visarionoviča počeo je da umire u Jugoslaviji. Počeo je dugoročni sukob u kome su se našle dve države, dve partije, dva revolucionarna iskustva, dve harizmatske ličnosti. Tokom sukoba jugoslovenski komunisti su iskazali svoj staljinistički potencijal. Staljinisti u KPJ istovremeno su bili izvršioci i žrtve velikog terora.

U Izjavi datoj povodom Rezolucije CK KPJ je odbacio sve optužbe i pozvao partijsko članstvo da „zbije svoje redove u borbi za ostvarenje partijske linije“. Nešto kasnije, Peti Kongres KPJ (jul 1948) označio je kampanju Informbiroa kao „netačnu, nepravilnu i nepravednu“, istakao da KPJ „ostaje u svemu verna principima međunarodne proleterske solidarnosti i jedinstva antiimperijalističkog demokratskog fronta“ i dao političku podršku CK KPJ u odbrani nezavisnosti zemlje i zadužio ga da „likvidira razmimoilaženja“ sa CK SKP (b). U referatu koji je Tito podneo najavljen je obračun sa „otpadnicima“ od te političke linije. Uporedo sa tim, referat je završio zaricanjem da će KPJ „svojom nepokolebljivom verom“ dokazati da nije skrenula sa puta nauke Marksa-Engelsa-Lenjina i Staljina.

Nastavlja se