Kriza monarhije u Saudijskoj Arabiji

Među one koji su ih zagovarali bi se mogli ubrojiti druz Valid Džambulat (Kemalov sin) i politička zvezda u usponu Saad Hariri, sin ubijenog premijera, ali situaciju u Libanu ponovo destabilizuje novi izraelski napad u leto 2006. Odlučan u nameri da kazni Hezbolah i ponovo izgradi bezbednosni pojas na jugu zemlje kedrova, Izrael je bez odgovarajuće pripreme otpočeo napad koji su Amerikanci prećutno podržali, verovatno u nadi da će on usput da zahvati i Siriju. Hezbolah je uspeo da se odupre i u suštini je porazio izraelsku vojsku. Arapsko javno mnjenje, uključujući i sunite, stalo je uz šiitsku partiju koja je stekla veliki legitimitet i u očima arapskog sveta postala heroj otpora protiv agresije jevrejske države.

Što se tiče unutrašnjeg plana, jedna od posledica rata ispoljila se u slabljenju vlade premijera Siniore, koji je uživao podršku Zapada, ali ga je osporio nečuveni savez između Hezbolaha i hrišćanske nacionalističke partije generala Auna (Slobodni patriotski pokret – Prim. prev.). Nema sumnje da bi mnoge strane imale interesa da doliju ulje na vatru libanske destabilizacije: Sirija, da bi povratila izgubljeni uticaj; Sjedinjene Države, da bi ponovo iscrtale geografsku kartu ove oblasti; snage opozicione institucionalnoj vladi – na prvom mestu Hezbolah – da bi ostvarile veći uticaj; i, konačno, Izrael, koji bi od slabosti Libana mogao da ima samo koristi.

Posle smrti kralja Fejsala u Saudijskoj Arabiji je došlo do postepenog slabljenja političkog jedinstva i uporednog porasta islamske opozicije. Može se reći da se kvalitativna promena dogodila posle napada terorističkih komandosa na svetu džamiju u Meki, u novembru 1979. godine. Sigurno je da su napadači bili nadahnuti duhom islamske homeinijevske revolucije, ali je njihov plan bio da obore saudijski režim. Krvava bitka vodila se u haramu, svetom mestu u džamiji, koje je bilo okupano bratoubilačkom krvlju muslimana. Posle ovog događaja protesti postaju organizovaniji i redovniji i dovode u pitanje legitimitet režima koji sama islamska javnost oštro osporava. Osamdesetih i devedesetih godina su, pored drugih organizacija, osnovani i Komitet za odbranu zakonskih prava (CDLR), Pokret za islamsku reformu u Arabiji (MIRA) i Odbor za savet i reformu (ARC). Koliko god da može izgledati čudno, ove organizacije su na vrlo različite, a katkada i nepodudarne načine optuživale saudijski režim za nedovoljno islamski karakter, pa čak i za izdaju načela islama. A šta reći o ličnosti Bin Ladena, izdanku jedne prebogate porodice, koji je ustao da se bori protiv lažnih muslimana i protiv same porodice Al Saud? Bin Ladenova organizacija Al-Kaida u početku je zadobila veliku naklonost javnosti.

Posle napada 1979, osamdesetih godina zabeležen je pad prihoda od nafte, a to je dodatno produbilo oštre društvene razlike, izazvane još šokom iz sedamdesetih godina. Saudijska Arabija i sve zalivske zemlje bogate naftom nesrazmerno su se obogatile sedamdesetih godina, naročito posle 1973, kada je Kipurski rat od ove arapske sirovine napravio neizostavnog protagonistu na svetskoj sceni. Međutim, osamdesetih godina stvari se menjaju, pored ostalog i zato što je Zapad hteo da učini raznovrsnijim svoje snabdevanje. Saudijska kraljevina na različite načine je reagovala na skup svih ovih neprilika koje su se nadovezale na unutrašnje nemire civilnog društva: naglašavala je svoju versku ulogu (kralj Fahd, koji je na tronu od 1982, zvanično je 1986. zahtevao ekskluzivnu titulu „čuvara svetih mesta“ i povećao je donacije islamskim organizacijama), a s druge strane, pravila je neke bojažljive političke ustupke (1992. je ustanovljeno Konsultativno veće, a njegove članove je imenovao vrhovni vladar: to nije skupština, ali je svakako prvi znak „pukotine“ u apsolutnoj monarhiji; 2005. su održani demokratski opštinski izbori i najavljeno je brzo proširenje glasačkog prava i na žene/

Nastavlja se