Kupi sad, plati kasnije

Renata Salecl: TIRANIJA IZBORA (10)

Renata Salecl, čuvena profesorka vodećih britanskih univerziteta, u izvrsno napisanoj knjizi „Tiranija izbora“ pokazuje kako je izbor postao ključno obeležje modernog života: od supermarketa do identiteta, od porodice od politike, od kulture do interneta, od privatnosti do knjiga za samopomoć, od vlastitog životnog stila do opsesije životima slavnih. „Tiranija izbora“, koju je kod nas objavio Arhipelag, prevedena je na više od deset svetskih jezika.

Bogati kupci će nemarno baciti karticu na pult, pokazujući koliko je trošak beznačajan, koliko je nedostojan oklevanja. Oprezniji potrošač u istoj situaciji će zastati. Kad pruži karticu, izgleda kao da je na trenutak može povući – kao da, istovremeno, i pruža i ne pruža karticu kasirki. On se bori sa spoznajom, koliko god nejasnom, da će jednog dana morati da plati taj dug. Pa ipak će najčešće predati karticu i odbaciti zabrinutost.

Ova nevoljnost da se suočimo s dugovima predstavljala je osnovu naše potrošnje u decenijama koje su prethodile finansijskoj krizi. Kupi sad, plati kasnije. I dok su potrošači učili kako da mešaju kreditne kartice i odlažu konačno poravnanje, velike finansijske institucije su naveliko promovisale maštariju o tome kako nikad neće doći trenutak naplate. Tokom tih godina, kad su potrošači podsticani da plate samo kamatu na dugove, razvio se način mišljenja koji je francuski psihoanalitičar Oktav Manoni nazvao „Odlično znam, ali…“. To je samoobmana slična onoj koja deci dozvoljava da nastave maštati o Deda Mrazu čak i nakon što su već odavno spoznala da on ne postoji. Potrošač zna da ima troškove, ali podsvesno nastavlja da održava iluziju da će sve biti u redu, da će se dugovi nekako otplatiti.

Ova hotimična zaboravnost u odnosu na novac slična je načinu na koji se mnogi ljudi nose s predstavom o smrti. Izveštavajući o posledicama ekonomskog kraha, Njujork Tajms je istraživao visoke stope depresije u penzionerskim zajednicama gde su se ljudi suočili sa ogromnim gubicima svojih penzionih fondova. U ovim zajednicama vladala je atmosfera ožalošćenosti. Ljudi su se ponašali kao da je neko umro. Psihoterapeut Barbara Goldsmit, koja pomaže tako ožalošćenim ljudima, kaže da se oni zaista suočavaju sa smrću: „Njihov novac je umro.“

Kako treba da shvatimo to preklapanje između smrti i ekonomskog gubitka? Mi često štedimo novac kako bismo prevarili smrt ili kako bismo nastavili živeti kroz nasleđe koje ostavljamo svojoj deci. (Kako bismo nastavili razgovor o novcu, mi pišemo testamente koji ih vezuju za nas.) Novac se doživljava kao bezbednosni pokrivač protiv propadanja – kao zaštita od bolesti, slabosti, samoće. Ali istovremeno mi naročito uživamo u tome da ga slobodno trošimo, prkoseći smrti. Zato se novac u psihoanalitičkom smislu često posmatra analno – kao uzvišeno govno koje nas istovremeno fascinira i užasava. Kako bismo drugačije mogli razumeti silno zadovoljstvo koje proističe iz rasipanja novca – od kockanja ili kupovanja stvari koje nam ne trebaju?

Američki psiholozi koji proučavaju ponašanje ljudi iz srednje klase koji posećuju kazina u Las Vegasu ustanovili su visoku stopu depresije. Većina kockara je znala, racionalno, da kazina uvek na kraju dobijaju, a kad bi se osvrnu na sopstveno iskustvo, shvataju da su oni ti koji najčešće gube. Mnogi kockari su proveli mnogo napornih sati na poslu kako bi zaradili za život, često na uštrb vremena koje bi inače proveli s porodicom ili baveći se nekim hobijem. Bili su štedljivi kad je posredi kupovina i spremni da voze kilometrima do diskontnih prodavnica ne bi li uštedeli nekoliko dolara. U Las Vegasu, međutim, oni su bez oklevanja ubacivali novac u mašine. Ali na kraju dana bi se vraćali svojim cicijaškim navikama, gurajući se u dugim redovima kako bi uštedeli novac u jeftinim bifeima. Takve igre s novcem, koje idu od štednje do rasipanja, pokazuju tajanstvenu prirodu koju mu pripisujemo: novac očito nije živo biće, ali način na koji ga neprestano ubijamo pokazuje koliko smo nesigurni u pogledu njegove moći. Kao da rasipanje ublažava zebnju koju novac izaziva. Ipak, osećanje krivice pojavljuje se veoma brzo, zbog čega opet počinjemo opsesivno da štedimo.

Nastavlja se