Morao sam da se naviknem na radnički savet

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Jeste li se družili s generalnim direktorom Gudriča?

Jesam. U Akronu sam upoznao sve menadžere, i predsednika kompanije i sve druge. Upoznao sam ceo vrh.

Kakav je utisak o tim ljudima?

Visoki profesionalci, bili su vrlo prijatni prema nama, ne znam čime smo ih osvojili.

Koliko je ljudi iz Tigra prošlo kroz Gudrič?

Više od dve stotine, oni su naučili jezik i postali poslovni i proizvodni menadžeri.

Učili ste u srcu kapitalizma i to doneli u Pirot i Tigar, u socijalizam i u samoupravljanje da primenite? Kako je to bilo moguće?

Lepo su se oni uklopili u to. Najvažnija stvar je da je posao bio uspešan, da je „rojaliti” uredno plaćan i da smo dalje napredovali, jer smo posle proširili kapacitet kad je naišla JugoAmerika pa je fabrika dostigla svoj novi tehnički limit.

Kako ste ubedili samoupravljače, Radnički savet, da prihvate kapitalistički model organizacije proizvodnje i preduzeća. Je li bilo otpora?

Nije bilo otpora, radnici u Autogumi bili su dobro plaćeni, uredno i na vreme, u minut svakog 5. i 20. u mesecu bila je plata, to je sve bilo do ovog nesrećnog vremena. Tada je Autoguma imala oko 1.900 a kasnije narasla na 2.500 radnika. A ceo Tigar je imao 8.500.

Morao sam da se naviknem na radnički savet. I navikao sam se, na neki način da slušam. Naučio sam da slušam ljude.

I vi sedite s radnicima za istim stolom i ubeđujete ih da ne treba sve da ”pojedu” nego nešto i da investirate u razvoj?

Uvek je problem kad su čoveku pred očima lični parametri, para nikad dosta, ali smo na kraju uvek uspevali da se razumemo – da ima da se deli to što ima i to što ima može da se podeli, što nema na stolu ni car ne može da podeli.

Ima dosta traka na koje smo snimali to što sam im ja pričao i što su oni pričali, ima dosta toga, ali uspevali smo da se dogovorimo.

Bilo je štrajkova, osamdesetih godina smo imali nekoliko vrlo snažnih štrajkova, iza toga smo krenuli i mi drugačije da radimo sa sindikatima.

A šta su tražili radnici u Tigru?

Pare. Samo pare, ništa drugo. Nisu tražili smenu rukovodstva, samo su tražili pare.

A vama su pare bile potrebne za investicije?

Pare su nam trebale za razvoj i da opstanemo na tržištu.

Kako ste ih ubedili?

Ti su štrajkovi trajali dve nedelje, oni zauzmu menzu, dođe generalni direktor i priča s njima i tako smo uspeli da se dogovorimo šta može a šta ne može da im se ispuni. Nema tu bukača i ”uuua”, sa galamdžijama nisam hteo da razgovaram, izvol'te dogovorite se pa da pričamo. Gledao sam da prvo sednemo sa njihovim odborima i da se razumemo i polako smo se srodili.

Jesu li vas nekad zvali ”na ribanje” u Opštinu, u Komitet?

Išao sam ponekad, ali nisam išao na preslišavanje. Išao sam kad su me zvali da primim neko priznanje. Preslišavanja nije bilo. Niko nikad nije postavio pitanje ko su ovi Amerikanci, šta oni rade ovde… Sigurno je da je Komitet sve znao i sve podržavao, nije bilo negativnih konotacija.

Vi ste pred sankcije napravili najveći posao s Gudričom?

Jeste, najveći po obimu. Kad smo krenuli najbolje i kad smo mogli da prođemo najbolje naleteli smo na – embargo i sankcije.

Radite s Gudričom do sankcija?

Oni su ljudi išli u američku vladu i objašnjavali da je u Pirotu Gudričeva firma i da treba da bude izuzeta iz sankcija. Vlada im to nije dozvolila, ja sam bio u NJujorku sa još jednim kolegom iz Pirota, došli su dvojica kolega iz Gudriča – jedan iz investicionog odeljenja i jedan pravnik – sastali smo se u hotelu, ispričali su nam sve što je bilo i saopštili nam: ”rečeno nam je da sve razumeju ali da ne mogu da nas oslobode sankcija jer bi to bio izuzetak koji oni ne mogu da sprovedu i da Gudrič mora da se skloni od Tigra i Pirota”. To je bio zadnji kontakt, dali su nam što su mogli od dokumentacije i rekli ”čuvajte se dok se ne vidimo”.

I kad ste se videli sledeći put?

Pa, '96. godine sa istom tom dvojicom ljudi koji su tada došli u Beograd, ali s delegacijom Mišlena. U međuvremenu, Mišlen je kupio Gudrič i oni su preneli Mišlenu mnogo dobrih iskustava s Tigrom. Pregovori o toj kupovini počeli su još '88. godine.

Nastavlja se