Mutna podrška islamskim radikalnim organizacijama

Kritike na takve poteze svakako nisu izostale. Narod je velikim protestima odgovorio na Fahdovu odluku da SAD-u dopusti da posle Zalivskog rata 1991. izgradi i zadrži vojne baze u Saudijskoj Arabiji. Prisustvo naoružanih i potencijalno opasnih „nevernika“ na svetom tlu islama bilo je ozakonjeno fetvom jednog veoma uglednog sudije, ali je ona nevoljno prihvaćena. Na drugoj strani, kralj Fahd, zbog ozbiljne bolesti, od 1996. više nije bio stvarni vođa saudijske politike. Njega je nakon smrti, u avgustu 2005, nasledio polubrat Abdulah (još jedan preživeli sin Abdulaziza ibn Sauda!), ali i on veoma star. Ipak, trudio se da sprovodi politiku unutrašnje stabilnosti (reforme su pokazale „stidljiv“ napredak) i pokušao je da se nađe u ulozi posrednika na međunarodnom planu.

Bez obzira na sve napore, Saudijska Arabija nije uspela da zadrži ulogu lidera arapskog i islamskog sveta – što su bile njene težnje i želje posle Šestodnevnog rata, a kralj Fejsal je bio veoma posvećen ostvarenju ovog cilja. Naprotiv, u njegovoj politici je uvek bilo mutne podrške islamskim radikalnim organizacijama, kako bi učvrstio svoju neprikosnovenu funkciju čuvara svetih mesta islama, ali je posledično na taj način podržavao najekstremnije struje. Savez sa SAD-om koji traje još od sedamdesetih godina i nikada ga nisu prekinuli ni Fejsal ni Fahd, izgleda danas labaviji nego što je nekada bio, mada je kraljevina i dalje jedan od glavnih oslonaca američke spoljne politike na Srednjem istoku. Sve u svemu, Saudijska Arabija spolja izgleda kao stabilna zemlja, mada je verovatno da je ona slabija i nestabilnija nego što se čini na prvi pogled.

Posle Bumedijenove smrti 1979, FNO zapada u krizu i njegova moć brzo počinje da opada. Šadli ibn Džadid (Šadli Bendžedid) bio je direktni naslednik pokojnog predsednika i pokušao je da povede Alžir novim putem koji, međutim, nije istovremeno bio i bolji od prethodnog. Na prvi pogled činilo se da napuštanjem socijalističkih opcija i prvenstveno liberalizacijom ekonomije Bendžedid stremi većoj liberalizaciji društva. Međutim, tokom više od deset godina njegovog predsedničkog mandata nakupilo se mnoštvo problema i protivrečnosti, koji su režim uveli u nerešivu krizu. Njih sažeto možemo da prikažemo na sledeći način: 1) zbog slabog privrednog razvoja, koji je pre svega bio posledica pada cene nafte, vlada je morala da smanji javnu finansijsku pomoć; 2) neravnomerna raspodela naftnog bogatstva produbila je društvene razlike; 3) demografski razvoj, koji je iz temelja promenio alžirsko društvo i na scenu doveo omladinu željnu društvenog napretka i visokog životnog standarda, prirodno je pogoršao već tešku ekonomsku situaciju; 4) talas modernizacije, koji je uzburkao tradicionalnu alžirsku kulturu i društvo, počeo je da nagriza i razara stare kodekse i diskurse koji su regulisali zajednički život; 5) FNO i država nisu mogli da nađu pravi odgovor na ovakve izazove, zbog čega i nisu uspeli da zadrže poverenje naroda, a vremenom su čak izgubili i legitimitet, jer je jaz između vodećeg staleža i građanskog društva postajao sve dublji; 6) pored toga, FNO nije ostavljao dovoljno prostora za iskazivanje organizovanim oblicima građanskog društva, koje je krenulo u potragu za novim rešenjima.

Verovatno da su žestoki društveni sukobi u oktobru 1988. predstavljali prvi odlučujući preokret u novijoj alžirskoj istoriji. Ekonomska kriza i pogoršani uslovi života većine alžirskog stanovništva izazvali su sukobe koje je FNO grubo ugušio izvodeći vojsku na demonstrante, kojom prilikom je stradalo oko hiljadu žrtava. Zbog surovosti represije FNO je izgubio naklonost javnosti, a situaciju nije uspeo da smiri čak ni novi ustav iz 1989, kojim je uveden višepartijski sistem; naprotiv, on je samo ubrzao tok događaja. Osnovana je islamistička partija Islamski front spasa (FIS*), a njen lider, univerzitetski profesor Abasi Madani postavio se kao alternativa partiji na vlasti i usmeravao protestnu volju Alžiraca. Može se sa sigurnošću reći da je kriza režima, koji je vodio revoluciju i vladao u prvim decenijama posle nje, bio prvi razlog porasta islamizacije, kao i njene prvo radikalne, a zatim terorističke transformacije.

Nastavlja se