Muzej kao velika sramota

Hajke Karge: SEĆANJE U KAMENU – OKAMENJENO SEĆANJE? (9)

Hajke Karge rođena je 1970. godine u Švedtu na Odri. Završila je studije istorije i sociologije posvećujući posebnu pažnju proučavanju jugoistočne Evrope. Doktorsku disertaciju o kulturi sećanja u Jugoslaviji odbranila je 2006. godine na Evropskom institutu za visoko obrazovanje u Firenci. Zaposlena je kao profesorka istorije na Univerzitetu u Regensburgu. Glavno područje njenog naučnog rada je kulturna i društvena istorija XIX i XX veka. U feljtonu uz saglasnost izdavača Biblioteke XX vek objavljujemo najzanimljivije odlomke iz njene knjige „Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?“.

„Najveća bruka, može se reći ruglo, predstavlja tzv. Muzej, koji se sastoji od drvene barake-šupe, sagrađene od starog materijala. To je ustvari jedna razvalina sa stalno otvorenim vratima na kojoj je nevještom rukom ispisano ‘Muzej’. U ovoj baraci su izloženi i izvjesni eksponati u vidu nekoliko ustaških akata koji predstavljaju naredbe i rješenja da se ovaj ili onaj ‘uhiti’ i u logor privede. Tu se zatim nalazi nekoliko ljudskih lubanja i drugih dijelova kostura unesrećenih, te nekoliko ustaških kama i lanaca u koje su logoraši za vrijeme rada bili okivani. Sve skupa je vrlo mizerno i predstavlja karikaturu Muzeja. Sa izuzetkom ovih dijelova ljudskih kostura koji su specifični za jedan budući uređen Muzej Jasenovca, svaki Muzej revolucije danas u zemlji raspolaže sa deset puta većom dokumentacijom i zbirkom o ustaškim zločinima.“

Opis se završava rečima punim ogorčenja, kakve su se mogle čuti i deset godina ranije:

„Informisani smo od mještana da Jasenovac u velikom broju posjećuju ljudi iz zemlje i inostranstva i kad vide u kakvom se to bijednom stanju nalazi, pitaju se zar je moguće da u Socijalističkoj Jugoslaviji nije označeno takvo jedno mjesto gdje su podivljali fašisti na najsvirepiji način masovno ubijali ljude iz raznih krajeva naše zemlje, a najviše iz okolice Kozare, Korduna, Banije, Srema i Slavonije. Ima izjava i tendencioznih iz kojih proističu sumnje da su ustaše uopšte izvršili tako masovne zločine u Jasenovcu.“

U toku deset godina od trenutka kada je Beograd preuzeo inicijativu za uređenje spomenika u Jasenovcu, javnost nije na tom terenu videla nikakvu uočljivu promenu.

Pomenute sumnje da je zaista toliko mnogo ljudi bilo ubijeno u tom bivšem koncentracionom logoru, te da li taj logor dakle uopšte treba da bude potencijalno značajno mesto sećanja, govore da se u javnosti, štampi i na televiziji, nije diskutovalo o naporima Beograda da dođe do rešenja za taj spomenik. Uostalom, tek nakon što je prihvaćen Bogdanovićev projekat, marta 1963. godine, u Zagrebu je organizovana dvonedeljna izložba pod nazivom „Predlog za spomenik u Jasenovcu“. Stevan Luketić, koji je učestvovao u pripremi izložbe, sastavio je i izveštaj u kome je preneo primedbe posetilaca. Posetioci su, na primer, pitali da li je bilo konkursa, i ako jeste kakvi su bili uslovi, koliko se dugo radi na traženju rešenja za Jasenovac, zašto nije izložen projekat arhitekte Zdenka Kolacija i skulptora Vanje Radauša, da li je tu izloženi model samo predlog ili rešenje koje je već prihvaćeno, i ako jeste, kada je prihvaćeno i ko ga je prihvatio. Mnogi posetioci su tražili širu otvorenu raspravu pre nego što se donese konačna odluka.

Dakle, različiti akteri koji su se, pored beogradske centrale, angažovali na rešavanju pitanja spomenika nisu mogli da zaista utiču na konačno rešenje spomenika. Ipak, njihove aktivnosti, pre svega sve posećenija memorijalna okupljanja u Jasenovcu, nesumnjivo su za centralu u Beogradu predstavljali izvor tenzije koji ne treba potceniti.

„Prema tome, postavljalo se pitanje, na koji način da se nađe simbol za obilježavanje svega onoga što se tu događalo, a da to ne bude ni jadikovka ni obilježavanje martirijuma, jer je to problem odnosa okupatora prema Jugoslaviji i prema jugoslavenskim žrtvama, a koji je išao za uništenjem čitavog našeg stanovništva .

Kao što smo videli, ogroman broj žrtava u Jasenovcu uvek je igrao presudnu ulogu u zahtevima različitih aktera da se pronađe rešenje za Jasenovac. Već smo više puta nagovestili da su zvanično saopšteni brojevi bili proizvod manipulacije, odnosno jugoslovenskoj javnosti nisu saopšteni brojevi do kojih se zaista došlo. Taj proces tabuizacije, koji nije zahvatio samo Jasenovac nego se odnosio i na ukupan broj žrtava rata u Jugoslaviji, već je veoma dobro obrađen u relevantnoj istraživačkoj literaturi. Ovde ćemo ga još jednom ukratko predstaviti pošto su neki aspekti tog procesa – aspekti koje je istraživačka literatura iznela na svetlo dana baveći se diskusijama o broju žrtava – doveli do toga da je prikrivanje broja ratnih žrtava imalo zaista krupne i dosad neuočene implikacije za buduće uobličenje memorijalnog mesta Jasenovac.

Nastavlja se