Nešto kasnije, Peti Kongres KPJ (jul 1948) označio je kampanju Informbiroa kao „netačnu, nepravilnu i nepravednu“, istakao da KPJ „ostaje u svemu verna principima međunarodne proleterske solidarnosti i jedinstva antiimperijalističkog demokratskog fronta“ i dao političku podršku CK KPJ u odbrani nezavisnosti zemlje i zadužio ga da „likvidira razmimoilaženja“ sa CK SKP (b). U referatu koji je Tito podneo najavljen je obračun sa „otpadnicima“ od te političke linije. Uporedo sa tim, referat je završio zaricanjem da će KPJ „svojom nepokolebljivom verom“ dokazati da nije skrenula sa puta nauke Marksa-Engelsa-Lenjina i Staljina.
Optužbe koje su iznošene u informbirovskoj propagandi i u drugoj rezoluciji Informbiroa donetoj u novembru 1949. u Budimpešti (da je KPJ u rukama ubica i špijuna; da je klika Tito-Ranković prešla sa „buržoaskog nacionalizma na fašizam i otvoreno izdajstvo interesa Jugoslavije; da Tito sluša naloge svojih „imperijalističkih gazda“ iz Londona i Vašingtona; da se u Jugoslaviji učvrstio „antikomunistički, policijski, državni režim fašističkog tipa“) dodatno su opteretile odnose Jugoslavije sa zemljama Informbiroa. Spremnost Staljina da pruži „svestranu pomoć“ jugoslovenskoj radničkoj klasi izazivala je veliki strah i kod samog Tita. Ipak, koliko danas znamo, konkretnih planova da Tito vojnim udarom bude svrgnut sa vlasti nije bilo. Ta nastojanja je, po svemu sudeći, osujetilo izbijanje konflikta u Koreji. „Rat“ protiv Tita Staljin je nastavio sve do smrti. Na drugoj strani, J. B. Tito i jugoslovenski komunisti obračun sa Staljinom označili su krajem decembra 1949. vidom „hladnog rata“ koji se vodi protiv Jugoslavije i „najvećom bitkom za socijalizam“.
Te 1949. Tito nije čestitao rođendan Staljinu smatrajući licemernim da to čini u jeku najvećeg sukoba. Klevete koje su stizale iz Moskve teško su mu padale. Ipak osećaj da je u pravu bio je jači od dogmi koje je nametao staljinizam. Nešto kasnije, 1951. godine, Tito je uzrok sukoba sa Staljinom video „u društvenom biću staljinizma“. Posebno pogrešnim u politici Staljina on je smatrao oslanjanje na „državni aparat“ koji je sa godinama „postao ne sluga zajednice nego njen gospodar“.
Na putu staljinizacije, kako pokazuje istorija, od komunističkih partija otpadali su ne samo antistaljinisti i nestaljinisti već i polustaljinisti. To se dogodilo i sa KPJ 1948. U trenutku sukoba sa Informbiroom jugoslovenski komunisti su iskazali svoj najstaljinističkiji potencijal. On se ogledao u metodima rada koji su primenjeni prilikom nasilnog formiranja seljačkih radnih zadruga (kolektivizacija), obračuna sa „buržoaskim elementima“ u Narodnom frontu, nacionalizacije imovine i uništavanja sitne privatne privrede i zanatstva i, posebno, obračuna sa svim onim dojučerašnjim članovima partije koji su prihvatili Staljinovu kritiku. Svi osumnjičeni za pristajanje uz Rezoluciju Informbiroa hapšeni su, osuđivani i upućivani u logore. Njihova izolacija mogla se objasniti postojanjem realne opasnosti po opstanak zemlje, ali ne i postupanje prema njima koje se ogledalo u fizičkom uništavanju ljudi i poništavanju njihove humanističke suštine.
Organizaciono postavljena na uzoru sovjetske države, uklopljena u interese i planove sovjetske politike, ekonomski vezana za Sovjetski Savez i zemlje „narodne demokratije“, ideološki potčinjena Staljinu, politički okrenuta Moskvi, Jugoslavija je od 1948. do 1953. bila suočena sa realnom opasnošću napada sa istoka i destrukcije iznutra. Opstanak države, odbrana nezavisnosti, i očuvanje tekovina revolucije naprosto su zahtevali centralistički uređenu, monolitnu državu sposobnu da se odupre pritiscima koji su išli „do ivice rata“. Granične međe sa većinom suseda (Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija) postale su poprišta sukoba i oružanih incidenata. Vojne provokacije, teroristički akti, sabotaže, ekonomska blokada, propagandni pritisak, ideološke i političke podele, strah, opšta nesigurnost postali su deo svakodnevice u kojoj se živelo. Sukob i kriza jačali su uticaj vojnog faktora i strahovladu političke policije UDB-e. Odbrana nezavisnosti imala je drugo lice u represiji. Mreža informatora i doušnika obuhvatala je oko 2 miliona ljudi. U borbi protiv Informbiroa bilo je uhapšeno i maltretirano 55.663 ljudi. Činjenica da su pogrešna hapšenja predstavljala, u 1949. godini, čak 47 svih hapšenja, svedoči o razmerama terora. Sukob sa Staljinom obeležio je čitavu jednu generaciju, razotkrio prirodu staljinizma, podstakao emancipativne procese destaljinizacije, deetatizacije, decentralizacije koji su teškom mukom razarali politički monopol i ideološku matricu KPJ, u svojoj biti preuzetu od SKP (b). Od važnosti je bila i kritika politike centralizma, monolitnosti u komunističkom pokretu, obavezi potčinjavanja direktivama koje stižu iz jednog centra (Moskve). Sukob sa Staljinom omogućio je Titu da afirmiše stavove koji su govorili o odgovornosti koju komunisti imaju prema sopstvenom narodu i sopstvenoj državi. U pitanju su bili stavovi najdirektnije suprotstavljeni monopolu i hegemonizmu SKP (b) u okvirima međunarodnog radničkog pokreta. Iz tih razloga jugoslovenski komunisti su od jeseni 1949. smatrali da imaju posebnu „misiju“ u međunarodnom radničkom pokretu.
Kraj
Od sutra novi feljton
Miša Brkić i Mijat Lakićević
Dragan Nikolić: tigar iz Pirota
Knjiga, rađena u formi intervjua, „Dragan Nikolić: tigar iz Pirota“, Miše Brkića i Mijata Lakićevića ne govori samo o dugogodišnjem direktoru jednog preduzeća i vrlo uglednom jugoslovenskom i srpskom privredniku. To je priča za roman: o tome kako je jedan čovek doživeo veliki uspeh i kako je onda, ni krivi ni dužan, dospeo u zatvor. Možda još više, međutim, to je priča o tome kako se gradi(la) jedna kompanija, kako ona izlazi na svetsko tržište i kako se bori na njemu, ali, neizostavno, i o poslovnom, pa i opštedruštvenom ambijentu u Srbiji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
