Napadna potrošnja elite

Ivan Krastev: S VEROM U NEPOVERENJE (11)

Jedan od najuticajnijih savremenih mislilaca sa ovih prostora, Ivan Krastev, u svojoj najnovijoj knjizi, koju je prevela sa engleskog Jelena Kosovac, bavi se analizom krize demokratije, opadanjem poverenja građana u rad javnih institucija i neučešća birača u demokratskim procesima. Krastev ne nudi gotove odgovore, već pred čitaoce stavlja zanimljiva i duboko promišljena pitanja o suštini i budućnosti demokratskog poretka u kome živimo. Knjiga je u štampanoj formi prvi put izašla na srpskom jeziku, a zajedno su je objavili Beogradski fond za političku izuzetnost i Izdavačka kuća Clio.

Tako da ne duguju nikome ništa (samo obratite pažnju na to kako gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg opravdava svoju politiku: to što on ne može biti kupljen znači da su njegova politička načela suštinski nepristrasna).

Dvadesetih godina dvadesetog veka Džon Majnard Kejns je tvrdio da društvo toleriše nejednakost zato što postoji ekonomska logika stavljanja povećanog prihoda u ruke klase za koju je najmanje verovatno da će taj novac trošiti. „Da bogati troše svoje novostečeno bogatstvo na sopstvena zadovoljstva“, pisao je Kejns, „svet bi već odavno takvo uređenje smatrao nepodnošljivim“. Ono što danas elite čini u toj meri prezrenim nije toliko njihova napadna potrošnja, već nedostatak osećaja za zajedništvo. Elite su se oslobodile, odvojile od svojih zajednica. Po tradiciji, zapravo su niže klase napuštale zajednicu. Sada to čine elite. Istorijski posmatrano, vlasnik imanja realno nije mogao da odnese zemlju i kuću, niti je industrijalac iz ranijeg perioda mogao da utekne odnoseći i svoju fabriku. Finansijer, međutim, može to relativno lako da učini sa svojim bogatstvom. Nove elite su samouverene, jer one ne samo da su pokretne, već često i odbijaju da sebe vide kao deo šireg društva. U periodima krize one ne predvode zajednicu, već je napuštaju. Grčka je tipičan primer takvog slučaja. Tokom poslednjih godina ova zemlja je doživela visok stepen ekonomskog urušavanja, koji je neuobičajen za mirnodopski period. Političari su pozivali građane da se svakodnevno žrtvuju u ime nacije. Međutim, dok su elite pozivale druge da se žrtvuju, same su bile zaokupljene iznošenjem novca iz zemlje. Fridrih Šnajder, profesor ekonomije na Univerzitetu Johan Kepler u Lincu u Austriji, procenio je da se oko sto dvadeset milijardi evra osnovnih sredstava Grčke nalazi van zemlje (deponovano u bankama, u obliku nekretnina i u neoporezovanim prihodima od poslovanja), što predstavlja neverovatnih 65 odsto ukupne ekonomske proizvodnje zemlje. I dok se od nacije traži da stegne kaiš, u isto vreme njene ekonomske i političke elite spotiču se jedna o drugu jureći da napuste zemlju i imovinu prenesu negde drugde. U sadašnjem trenutku, otprilike 15.000 pripadnika grčke elite nalazi se pod istragom zbog neplaćenih poreza i nelegalnih finansijskih transfera. Da li je odista čudno što narod nezavisnost svojih elita doživljava kao gubitak svoje građanske moći?

Meritokratska elita je stoga najamnička elita. Ona ne želi da pripada, ali želi da bude poštovana, da joj se dive, čak i da bude voljena. Način na koji nove globalne elite sebe predstavljaju podseća na Marksov opis proletarijata u Manifestu Komunističke partije – one su proizvodna snaga društva. Njihova domovina je ceo svet, i budućnost pripada njima. Kada su bankari sa Volstrita objasnili zašto su prestali da podržavaju predsednika Obamu i okrenuli se njegovom suparniku, njihov glavni argument nije bio da se on oglušio o njihove interese, već da je povredio njihov ponos. Nije im smetalo ono što je uradio velikom biznisu, nego način na koji je govorio o njemu. Ovaj paradoks moći ilustruje intenzitet odnosa između onih koji vladaju i onih kojima se vlada. Istinska moć ne potiče od nezavisnosti elite od društva, već pre od njene zavisnosti. Te elite su „privatizovale“ izlaz koji društvo ima u slučaju opasnosti. To jest, one mnogo lakše sebi mogu da priušte odlazak kada nastupi težak period, a to ih kao društveni sloj, u krajnjem ishodu, čini ne samo manje legitimnim već i manje moćnim.

Dobro poznata francuska gravira iz 1848. godine, kada su francuski građani dobili opšte pravo glasa, oličava dileme evropskih demokratija u trenutku njihovog nastajanja. Na ovoj graviri prikazan je francuski radnik s puškom u jednoj ruci i glasačkim listićem u drugoj. Poruka je jasna: meci za narodne neprijatelje i glasački listići za klasne neprijatelje.

Nastavlja se