Nedoumice oko atentata

Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (19)

Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić – Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.

Posle rata, Milanović mu je rekao da ga je zvao da mu pomogne u razbijanju zavere, jer je ona, kako je rekao Milanović, bila delo pojedinaca, a ne Narodne odbrane. Kosta Krajšumović je zabeležio da su dva poverenika Narodne odbrane iz Srebrenice i Bijeljine bila opomenuta od strane Bože Milanovića i Koste Tucakovića da ne gube glave i da nikog ne primaju bez njihovog odobrenja. Jakov Milović, koji je vodio atentatore kroz Bosnu, posle 28. juna je, navodno, pobegao u Srbiju, ali mu je Boža Milanović naredio da se vrati jer ga nije obaveštavao o svemu što je činio, pa stoga neka ispašta. Milović se zaista vratio kući, uskoro zatim bio je uhapšen i osuđen na smrt, ali mu je smrtna kazna zamenjena doživotnom tamnicom; pre nego što će umreti, on je pričao Vasi Čubriloviću šta mu je Boža Milanović rekao.

Postoje i sekundarni izvori koji govore da su Pašić i Stojan Protić, preko upravnika grada Beograda Manojla Lazarevića, opomenuli Vasilja Grđića u Sarajevu. Uoči 28. juna 1914, u Beogradu je boravio dr Dušan Jeftanović, jedan od desničarskih srpskih prvaka, kome je Lazarević pričao da se pronose glasovi kako neki ljudi hoće da pređu u Bosnu sa zlim namerama da nekog ubiju, verovatno nadvojvodu. Lazarević je molio Jeftanovića da stupi u kontakt sa Vasiljem Grđićem i da ovaj utiče na omladinu da to ne čine. Jeftanović nije ovu poruku ozbiljno shvatio; smatrao je da će mere obezbeđenja biti isto onako jake kao za vreme posete Franje Josifa Sarajevu 1910. godine. Osim toga, izgleda da Jeftanović nije želeo da stupi u kontakt sa Grđićem, svojim političkim neprijateljem. Posle 28. juna Jeftanović je preneo Grđiću poruku, ali je ovaj odmahnuo rukom: „Posle boja koplje u trnje.“

Ni Ilić nije mogao ništa da učini, jer je Princip bio uporan i izjavljivao: „Posle mene potop“. Izgleda da su i preko Grabeža bili činjeni pokušaji da se atentat ne vrši. Nekoliko njegovih školskih drugova tvrdilo je da su ga videli u Tuzli na nekoliko dana pre 28. juna. Grabež je to poricao, tvrdeći da uoči atentata nije napuštao Pale. Ljubibratić smatra da je to bio Malobabić, i da je Grabež, verovatno, s njim imao zakazan sastanak povodom atentata.

Prema Ljubibratiću, Malobabić je, na sam dan atentata, ujutro, čak stajao pored Grabeža. On to zaključuje na osnovu Grabežove izjave date na pretresu, da je na dan atentata stajao pred Većnicom s jednim čovekom koji je bio upleten u atentat, ali je odbio da kaže ime te ličnosti: „Ja ne mogu da kažem i neću, jer ja mislim da je dovoljno žrtava i osvete.“

U pismu ocu posle izricanja presude, Grabež je tvrdio da je srećan jer je spasao jednu značajnu ličnost.

Grabež je i u istrazi tvrdio da je bio rešio da odustane od atentata, pa čak i to da nije hteo da upotrebi oružje kad je, posle Čabrinovićevog pokušaja atentata, automobil Franje Ferdinanda zastao, jer se nije slagao s idejom atentata. Prema tome, ako je pored njega stajao Malobabić, logički bi se moglo zaključiti da je on tu bio da bi sprečio atentat. Međutim, pukovnik Apis u svome raportu od 10. aprila 1917. tvrdi da je Malobabić išao u Sarajevo radi organizovanja i izvršenja atentata.

Nastavlja se