O žrtvama se ne govori

Hajke Karge: SEĆANJE U KAMENU – OKAMENJENO SEĆANJE? (3)

Hajke Karge rođena je 1970. godine u Švedtu na Odri. Završila je studije istorije i sociologije posvećujući posebnu pažnju proučavanju jugoistočne Evrope. Doktorsku disertaciju o kulturi sećanja u Jugoslaviji odbranila je 2006. godine na Evropskom institutu za visoko obrazovanje u Firenci. Zaposlena je kao profesorka istorije na Univerzitetu u Regensburgu. Glavno područje njenog naučnog rada je kulturna i društvena istorija XIX i XX veka. U feljtonu uz saglasnost izdavača Biblioteke XX vek objavljujemo najzanimljivije odlomke iz njene knjige „Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?“.

To se ne može objasniti time što je već u to vreme Jasenovac bio mesto kolektivnog pamćenja jugoslovenskih naroda – doduše, još ne udostojen spomenikom, ali ipak mesto pamćenja u mentalnom smislu. On to u datom trenutku naprosto nije bio, osim za preživele iz logora i za bližnje onih koji su u logoru nastradali. U tom trenutku Jasenovac nije zauzimao neko istaknuto mesto u zvaničnom diskursu prošlosti, čak su sve do početka šezdesetih godina žrtve logora u velikoj meri bile ignorisane, gurnute u stranu. Kao što smo drugde već pomenuli, Jasenovac je tek od 1954-1955. godine ušao u vidno polje beogradskog Odbora za uređivanje i obeležavanje istorijskih mesta iz NOB-a. Dakle, 1952. godine Jasenovac se zaista nije razlikovao od stotine drugih mesta širom zemlje na kojima je planirano i organizovano podizanje memorijala.

Čime onda objasniti to što se lokalni odbor zadužen za spomenike obratio saveznim organima? Mislim da već ovde osnovu za objašnjenje nudi povezanost stvarne istorije tog mesta sa njegovom narativnom obradom u tadašnjoj Jugoslaviji. Naznaka toga nalazi se već u samom pismu i to u nejasnoj formulaciji o „stotinama hiljada žrtvi“. Iako u pismu nije moralo (a nije bilo ni moguće) da se tačno navede o kolikom broju žrtava se konkretno radi, ovaj broj markira dimenziju s kojom se ništa u Jugoslaviji nije moglo meriti. U očima tog odbora navođenje tog ogromnog broja je Jasenovac takoreći samorazumljivo učinilo jednim izuzetnim mestom pamćenja. Oslanjajući se na to, Inicijativni odbor je posegnuo za brojem koji je 1946. godine objavila Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. U njenom izveštaju iz 1946. godine se – uz ogradu da se više ne može utvrditi tačan broj žrtava – navodi broj od 500 do 600 hiljada ubijenih.

Dakle, navodeći ove brojeve Inicijativni odbor je koristio javnosti dostupna saznanja. Druga, kasnija saznanja su ukazivala da je taj, toliko visok broj jasenovačkih žrtava – iako deo retorike koja je tada bila deo zvanične komunikacije – već tada bio deo onoga „što se ne govori“, tabua. Tabu se ticao ne samo Jasenovca (iako je narednih 40 godina uvek bio vezan za njega), već i šire, broja žrtava rata na celokupnom jugoslovenskom prostoru. Do 1952. godine, kada se pojavio jasenovački Inicijativni odbor, sprovedena su već dva istraživanja za utvrđivanje broja žrtava. Pošto su rezultati tih istraživanja držani u tajnosti od jugoslovenske javnosti, sve do osamdesetih godina važio je broj od milion i sedamsto hiljada nastradalih na tlu Jugoslavije – u šta su ubrojane i „stotine hiljada“ žrtava Jasenovca. Tako je i Inicijativni odbor za Jasenovac, kada je trebalo izneti argumente u korist svog projekta, pošao od pretpostavke da je u Jasenovcu stradalo oko trećine od ukupnog broja žrtava rata u celoj zemlji.

Zagreb je taj projekat u prvi mah podržao, doduše uz izvesne ograde, i ukazao da projekat spomenika ne sme biti odabran bez saglasnosti Zagreba i zatim je rečeno još i: „da je ovaj Glavni odbor mišljenja, da u Jasenovcu treba izgraditi spomenik i da to treba biti jedan od najboljih i najvećih naših spomenika. U vezi toga mi smo zamolili našu vladu da i ona učestvuje u pomoći za izgradnju tog spomenika.“

Time je dakle Savez boraca Hrvatske u Zagrebu prihvatio regionalnu inicijativu iz Jasenovca i založio se za postavljanje spomenika. S druge strane, Zagreb već u tom trenutku počinje da sužava nadležnosti regionalnog Inicijativnog odbora – planiranje spomenika, uključujući i izbor umetnika koji će biti nosilac projekta, treba prepustiti glavnom gradu.

Nastavlja se