Ograničen manevarski prostor

Mark Abeles: Antropologija globalizacije (02)

Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.

1) ona gubi kontrolu nad novcem i trgovinskim razmenama, i na tom polju pojam granice postaje sve beznačajniji i neprikladniji; 2) transnacionalne kompanije više nisu vezane za jedno mesto i svoje sedište mogu da zasnuju gde žele; 3) transnacionalni poredak javlja se naporedo sa masovnim kretanjima ilegalnih radnika koji prelaze granice država i kontinenata. Kao da je globalizacija promenila pravila igre: fleksibilna akumulacija i dominacija finansijskog kapitala povećale su ekonomsku zavisnost; istovremeno, politika strukturnog prilagođavanja, koju u slučaju zemalja u razvoju podstiče Međunarodni monetarni fond, ograničila je manevarski prostor nacionalnih država. Dodali bismo da su države sve manje kadre da vrše preraspodelu jer danas više nemaju dovoljno resursa; ta je pojava još izrazitija u zemljama Trećeg sveta, gde su programi strukturnog prilagođavanja i mere štednje doprineli umanjenju tih resursa.

Zbog svoje izloženosti međuvladinim i transnacionalnim uticajima, savremena država deluje unutar regionalnih i globalnih dinamičkih procesa; promene koje doživljava nužno su povezane s tim mnogobrojnim interakcijama. Prema tome, došlo je do prave desakralizacije suvereniteta, utoliko što su javne politike svake države snažno uslovljene ekonomskom i finansijskom stvarnošću koju više nije moguće kontrolisati na nivou nacije. Kada je reč o teritorijalnosti, valja imati na umu i izvanredno bujanje metropola transnacionalnog kapitalizma: „globalnih urbanih centara“ gde je koncentrisan značajan deo globalne ekonomske moći i gde se ta moć snažno valorizuje. Još jedan važan činilac koji je doveo do slabljenja tradicionalnih državnih mehanizama je stvaranje krupnih organizacija koje povezuju u celinu velike oblasti zemljine kugle: takve su Evropska unija, a na američkom kontinentu Mercosur (zajedničko tržište latinoameričkih zemalja) i Alena (severnoamerički dogovor o slobodnoj trgovini); na azijskom tlu to su Asean (udruženje grupe zemalja jugoistočne Azije) i Apec (organizacija za ekonomsku saradnju zemalja azijskog Pacifika). U njima se vide obrasci upravljanja primereniji zahtevima globalizovanog sveta i novom, znatno složenijem poretku stvari. Sve mnogobrojnije „inter“ i „trans“ nacionalne organizacije od Ujedinjenih nacija i njenih agencija pa sve do grupa za pritisak i raznoraznih društvenih pokreta odraz su laganog izvitoperavanja forme i dinamike koje su ranije bile svojstvene državi i civilnom društvu. Država je postala arena na kojoj planiranje (policy-making), zbog uticaja transnacionalnih mreža, nije celovito i zaokruženo nego je fragmentirano, rascepkano.

Globalizaciji je svojstveno i uvođenje nadnacionalnih politika u regionalnim okvirima: u tom pogledu, za primer se može uzeti Evropska unija, koja razvija međuvladine oblike saradnje ali istovremeno i jedinstvenu evropsku strategiju u oblastima kao što su poljoprivreda i regionalne politike, uz stvaranje ili jačanje prekograničnih ekonomskih mreža. Videli smo, međutim, da čak i u Americi ili na Pacifiku jačaju međuregionalne diplomatske inicijative. Na međunarodnom planu napravljen je ogroman pomak u odnosu na sredinu 19. veka, kada su organizovane svega dve ili tri međudržavne konferencije; jer, danas ih se svake godine održava na hiljade. Nastavlja se