Okretanje ličnoj moći

Renata Salecl: TIRANIJA IZBORA (7)

Renata Salecl, čuvena profesorka vodećih britanskih univerziteta, u izvrsno napisanoj knjizi „Tiranija izbora“ pokazuje kako je izbor postao ključno obeležje modernog života: od supermarketa do identiteta, od porodice od politike, od kulture do interneta, od privatnosti do knjiga za samopomoć, od vlastitog životnog stila do opsesije životima slavnih. „Tiranija izbora“, koju je kod nas objavio Arhipelag, prevedena je na više od deset svetskih jezika

Drugi veruju da je svaki uspeh povezan sa stvaralačkim snagama univerzuma. Šakti Gavejn, na primer, objašnjava da se materijalni uspeh događa kad „naučite da slušate univerzum i da se time rukovodite, onda novac sve obimnije pristiže u vaš život. Pritiče na lak, nenaporan i radostan način zato što u tome nema nikakve žrtve.

Tokom sedamdesetih, kad se svet suočavao s mnogobrojnim naftnim krizama, knjige za samopomoć su dobile zanimljiv pravac. Mnoge knjige su počele da promovišu ideju opstanka, okretanje ličnoj moći i potrebu da se pobrinemo za Broja Jedan. Počele su da opisuju život kao bojište, kao igru u kojoj čovek mora da igra „surovo“, kao putešestvije kroz džunglu. Čitaocu su se obraćale kao ratniku, takmičaru, istraživaču ili putniku u potrazi za velikom nagradom (do koje se najčešće dolazi uklanjanjem drugih). Nagrada je bila materijalni ili duhovni uspeh. Ideja o tome da je život borbeni trening, trka pacova ili partija pokera i da samo najjači opstaju bila je povezana sa osnažujućom porukom da sebe ne treba da posmatramo kao žrtve.

U raspravama o tome šta znači biti žrtvom, ideja izbora dovela je do ideje da možete izabrati hoćete li biti žrtva ili onaj koji opstaje i da pojedinci mogu odabrati kako posmatraju svoju patnju i mogu odlučiti šta da učine s njom u vezi. Mantra u nebrojenim priručnicima za samopomoć o tome da smo mi jedini koji sebe možemo kontrolisati i da imamo izbor u pogledu toga kako ćemo posmatrati negativne događaje i okolnosti, povezala se sa ideologijom pozitivnog razmišljanja koja često daje uputstva korak-po-korak o tome kako prevazići prepreke u životu. I dok neke teorije samopomoći promovišu pozitivno delanje i ponašanje, druge promovišu pozitivno razmišljanje. Prva vrsta često podstiče nerealna očekivanja u vezi s tim šta su ljudi zaista sposobni da učine, a druga podgreva lažne nade u pogledu moći razmišljanja. Ove teorije se na poseban način oslanjaju na predstavu o svemoći pojedinca. S jedne strane, postoji ideja o nadmoćnim pojedincima koji čistom odlučnošću mogu promeniti svet oko sebe i tako unaprediti svoje blagostanje. S druge strane, postoji odbacivanje stvarnosti kao takve i predstava o tome da pojedinci imaju moć nad načinom na koji sagledavaju stvarnost oko sebe, te da posmatrajući stvari na drugačiji način vi ih možete čak i promeniti.

U tim vremenima krize i neizvesnosti, ideologija pozitivnog razmišljanja igra ključnu ulogu u prikrivanju potrebe da se ponovo promisli priroda društvenih nejednakosti i pokuša naći alternativa načinu na koji se kapitalizam dosad razvijao. Kad se pojedincima pruži osećanje da su gospodari svoje sudbine, i kad se pozitivno razmišljanje nudi kao melem za sve boljke od kojih oni pate usled društvene nepravde, društvena kritika se brzo zamenjuje samokritikom.

Ključna stvar kod priručnika za samopomoć jeste da oni očigledno nisu ni od kakve koristi. Uprkos ogromnoj i gladnoj čitalačkoj publici, oni nisu uspeli da stvore srećnije i mentalno zdravije društvo. A tu leži njihovo stvarno postignuće: umesto da leče nesreću, ove knjige su osnažile ideju o tome da je beda sveprisutna. Skrenule su pažnju na nebrojene mane i nedostatnosti prosečne osobe i navele nas da se potpuno zabavimo svojim sopstvenim neuspesima. Te tako neprestani tragamo za još više samopomoći. Još značajnije, taj žanr je jedan od bezbrojnih podsvesnih mehanizama koji podstiču bolne tačke u kolektivnoj i individualnoj psihi. Podsećanje na načine na koje možemo postati bolji tera nas da se osećamo nedostatnima, tera nas da se trudimo da budemo bolji i da napornije radimo. „Samopomoć“ se oslanja na to da ljudi neće uspeti da ispune očekivanja koja su sami sebi stvorili i da će stoga imati potrebu za još pomoći, još knjiga i još razvojnog treninga iliti koučinga.

Drugim rečima, „samopomoć“ pojačava upravo ona osećanja nedostatnosti i paranoje koje bi navodno trebalo da nam olakša. Što se tiče širih društvenih ciljeva, ona je uspešna u stvaranju pre nego u razvejavanju krivice i strepnje, kao što pokazuje priča Dženifer Nislejn pomenuta u uvodu. Ukoliko je život bojište, onda čovek zauvek mora biti u ratu; a ukoliko pozitivna razmišljanja menjaju život nabolje, moramo biti na oprezu kad su posredi negativne misli; a ukoliko sve zavisi od pojedinca, onda nikog osim sebe ne možemo kriviti kad proces izlečenja doživi neuspeh.

Nastavlja se