Otvaranje tabu tema

Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (14)

Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

Dva lika odskaču na kraju kao provokativna pitanja – i eventualni odgovori:

– Mali iz „Mirisa poljskog cveća“, momak koji se lukavo uklopio, iskoristio sukob s poznatim glumcem i zbrku oko njegove neposlušnosti za sopstvenu promociju, naučio kako se pravi karijera u jugo-društvenim koordinatama;

– Aleksandar iz „Kvara“, u središnjici suštinske ljudske i profesionalne dileme: nakon konačnog osvešćenog i glasno izgovorenog ne! – kud dalje?

Treba li beznačajnom smatrati koincidenciju da su obojica iz iste profesije – televizijski novinari, da pripadaju isturenoj četiri najmoćnije medijske sile, institucije koja bi, uz ostalo, trebala u društvu igrati ulogu aktivne svesti i obavljati funkciju javne savesti?

Ništa se od toga, međutim, ne dešava slučajno!

Truo i opsenarski, sistem je još uvek jači: savršeno to ilustruje zvonki, srdačni smeh Aleksandrovog tasta, partijskog moćnika (Dušan Janićijević), izazvan u „Kvaru“ mladićevom psovkom: još bolje – iskreni prijateljski zagrljaj šefa policije (Slobodan Aligrudić) i direktora televizije (Miodrag Radovanović), uz komentar potonjeg – „išli smo u istu školu!“ – iz „Mirisa poljskog cveća“… Čime se, uz ostalo, dira ranije tabuizirani motiv takozvane „crvene buržoazije“, obogaćene partijske vrhuške na elitnim položajima: pored pomenutih (Aligrudić i Radovanović u „Mirisu…“, Janićijević u „Kvaru“), takav je skorašnji Flojdov tast (Rade Marković) u „Nacionalnoj klasi“, inspektor (isti glumac) u „Majstori, majstori“, roditelji Slobodana i njegove verenice u „Dečku koji obećava“, Aligrudićev oficir Državne bezbednosti u „Varioli veri“, i drugi… Časni pojedinac tu ništa ne može i neće pomeriti: jedino što mu preostaje – bude li dovoljno snažan i hrabar – jeste sondiranje ličnog životnog neuspeha i proveravanje još uvek zdravih, neinficiranih delova sopstvenog bića.

A trulost sistema, uz ostale faktore, počiva važnim segmentom i na kvarnosti njegovog korena. Otud značaj retkih ali superiornih ostvarenja „Mladog filma“ koja se okreću revoluciji i tada skovanom temelju novog društva.

Pet filmova je u tom smislu nezaobilazno: „Okupacija u 26 slika“ (1978) Lordana Zafranovića, „Snovi, život, smrt Filipa Filipovića“ (1980) Miše Radivojevića, „Samo jednom se ljubi“ (1981) Rajka Grlića, „Otac na službenom putu“ (1985) Emira Kusturice, konačno Radivojevićev (1992) „Uvod u drugi život“.

„Okupacija…“, tragom Mimičinog „Kaja, ubit ću te!“ iz 1967, otvara centralnu tabu-temu hrvatske produkcije, ustašku NDH i masovni genocid nad pravoslavnim, jevrejskim i romskim življem, motiv kojeg je službena jugoslovenska istoriografija svim snagama nastojala umanjiti i marginalizovati, a zagrebački sineasti izbegavali kao vampiri sunce. Druga „neregularna“ tema je učestvovanje u revoluciji ne samo „radništva, seljaštva i poštene inteligencije“, već i potomaka duge aristokratske loze, mladog Nika. Finale, kad Niko ubija nekadašnjeg druga, sadašnjeg ustašu, i s drugim prijateljem, Jevrejinom, odlazi u partizane, ostavlja otvoreno pitanje: šta će s njim da bude, kako će se – i hoće li se – snaći u koloni „po šumama i gorama naše zemlje ponosne“?

Indirektno, odgovara na to 1980. Radivojevićev Filip Filipović, takođe, intelektualac, vizionar, prvi sekretar SKJ, smaknut tridesetih godina u čistkama komunista po Sovjetskom Savezu; usamljenik, jednako distanciran – bez svesne namere – od gotovo svih bližnjih: od radnika kojima pomaže odvaja ga urođeno gospodstvo, od partijskih drugova s kojima radi – odmerenost i trezna logika nasuprot njihovoj često nekontrolisanoj buntovničkoj strasti, od partijskih rukovodilaca – ljudska, individualna „šifra“ koja se ne da pročitati, pa kod opreznih supervizora mora probuditi nesigurnost i nepoverenje… Najverovatnije će Niko zaglaviti na sličan način, ili možda kao Ive Vrana, koga na kraju „Zasede“ (1969) ubija naoružana banda probisveta.

Nastavlja se