Podizanje patriotskog morala

Reč je o pesmi „Volimo te, otadžbino naša“, napisanoj 1997. godine za potrebu proslave Dana vojske. Kada je započelo bombardovanje Srbije, ovu kompoziciju je režimska propaganda obilato koristila kao mehanizam za podizanje „patriotskog morala“. Deo teksta pesme koji ću ovde citirati glasi: „Vekovna znamenja ukras su našeg stroja / trobojka napred vijori, zastava tvoja i moja. Volimo te, otadžbino naša. Sa nama si sigurna / sa nama si jača, sa imenom tvojim u srcu i vojska korača“.

Prvi pogled na tekst ukazuje da je reč o klasičnoj patriotskoj numeri, čiji je cilj buđenje patriotizma i jačanje ugleda vojske u narodu. Činjenica da je baš ova pesma izabrana da bude ultimativan muzički okvir režimske propagande tokom bombardovanja, govori da to svakako nije bio slučajan izbor. Tekst koristi klasičan nacionalistički repertoar, sa prizivanjem vekovnih znamenja, zastave, otadžbine i vojske kao simbola koji „nas“ sve ujedinjuje. Međutim, ako se pažljivije pročita, postaje jasno da je reč o takozvanim „plutajućim označiteljima“, u koje je moguće učitati bukvalno bilo koje značenje. Vekovna znamenja pozivaju se na tradiciju, ali nije jasno koju, dok trobojka koja vijori može biti i srpska i crnogorska i jugoslovenska, ali i francuska ili italijanska, jer se ime otadžbine o kojoj je reč nigde ne pominje. Ako se uzme u obzir da je tadašnja vojska nosila ime Vojska Jugoslavije i da je predstavljala oružane snage zajedničke države Srbije i Crne Gore, jasno je da se pesma odnosi upravo na nju. Međutim, apsolutno odsustvo bilo kakve jasne reference govori o ideološkoj neodređenosti tadašnje vlasti u Srbiji, bar njenog oficijelnog diskursa i njenih simbola. Iako u potpunosti kontaminirana nacionalističkim diskursom, što je donekle i razumljivo u periodu dok na teritoriji zemlje traje rat, propagandna mašinerija svesno bira ideološki neutralan medijum, u koji svako prema svom nahođenju može učitati sopstveno značenje. Neformalni nacionalistički narativi ukazuju da je ideološki izbor učinjen, ali je zvaničan diskurs i dalje ostao otvoren za različita tumačenja.

Dakle, ceo javni narativ bio je „nacionalizovan“ ali ne „jugoslovenstvom“, već vrlo jasno i decidirano „srpstvom“, dok je, s druge strane, zvanična „simbolička politika“ insistirala na anahronim simbolima poput himne i zastave nekadašnje SFRJ. Na taj način Milošević je nastojao da istovremeno bude i „tvrdi srpski patriota“ i levičar i socijalista, pokušavajući da legitimiše svoj položaj i kod onog dela konzervativne javnosti koji je gajio izvesnu vrstu pijeteta prema prošlom sistemu. Međutim, dugogodišnja „srbizacija“ celog socijalnog i političkog polja ostavila je mali prostor za ovakvo ambivalentno delovanje, koje, kao u primeru navedene pesme, može da bude i groteskno.

Neodrživost ovakvog ideološkog meandriranja, kao što je već pokazano, jasno je prepoznata na fudbalskim stadionima, a odgovor „baze“ očitovao se u zviždanju himni i nedostatku organizovane podrške nacionalnom timu. Međutim, neodređenost „politike simbola“, za razliku od Hrvatske, u slučaju Srbije imala je kao konsekvencu to da nacionalni tim ima mali kapacitet mobilisanja kolektivnog identiteta, uprkos činjenici da su oficijelni razlozi za bojkot reprezentacije nestali još 2006. godine, usvajanjem „poželjnih“ državnih simbola. Veći kapacitet mobilizacije imaju lokalni fudbalski klubovi. Na primer, podrška reprezentativnoj selekciji izostaće ako je u timu igrač koji je prešao iz Crvene zvezde u Partizan i time prekršio najveći tabu fudbala u Srbiji.

Nastavlja se